Autor: Jelena Drekić
Volim ljude na kojima se vidi da žive, one koji se ponekad glasno zasmeju, a ponekad zevnu u toku važnog sastanka. One koji zamucaju kada imaju tremu i kojima se oči napune suzama kako od tuge, tako i od radosti. Ljude kroz čije pukotine sija poneka neprospavana noć, poneka kafa više.
One u čijim torbama za kupovinu možemo videti voće, povrće i mnogo čokolade, jer se uvek šale na svoj račun kako jutro treba započeti voćem, a noć zasladiti čokoladom, zbog balansa u svetu.
One koji u žurbi zaborave i kapu i rukavice, a napolju je najhladniji zimski dan, ali oni su toliko živeli da su i godišnje doba zaboravili. Dopustili su sebi spontanost da ulete u radnju i kupe novu kapu i rukavice, možda nešto što ih je mamilo i što su merkali krajičkom oka na sajtovima.
Takvi ljudi nam se osmehnu u prolazu, zaustave lift da i mi uđemo, pokupe smeće ispred vrata namćoraste komšinice sa prvog sprata i znaju imena svih pasa u kraju.
Oni isto imaju probleme, i ti problemi su u njihovim pokretima, samo ih nose sa lakoćom, jer znaju da nikome nije lako, ali najmanje što možemo jeste da budemo fini jedni prema drugima.
Pogledajte oko sebe, ako ne poznajete nikog ovakvog, onda je vreme da vi postanete ovakvi. Svetu trebaju ljudi koji će umeti da nasmeju dan jedni drugima.
Foto: Shutterstock
