Autor i foto: Jasmina Stojanović
O Maroku sam maštala dugo. Posebno iz kancelarije, kada mi je radno vreme bilo od devet do pet, zvanično, a nezvanično dok ne završimo posao. Onda sam gledala kroz prozor i pravila priče o pustinji, o marokanskim detaljima, o pesku.
Poslednjih dana februara osetila sam taj zov i konačno, sada, kada u svojoj kreaciji imam vremena da se spakujem i odletim, upravo to smo i uradile. Spakovale se i odletele putem tih snova, da popijemo čaj u Sahari, da dodirnemo mozaike palata i da vidimo Kazablanku, i ispred Rikovog kafea kažemo: „Sviraj još jednom, Sem, za dobra stara vremena.“
Dan prvi
Marakeš miriše na jasmin. Nebo je roze. Zgrade su crvene. Pesak se oseća, kako zove iz daljine. Čuje se eho trgovaca iz epoha i davnina. Nežan je i brutalan u isto vreme. Lep i tužan. Drvoredi maslina, citrusa i cvetni trgovi su svuda okolo. Bašte i vrtovi se neguju. Ljudi ne. Ne znaju jezike, ali sve vas razumeju. Prvo vas uplaše a onda vam uđu pod kožu. Nema ličnog prostora, nema cena, nema pravila. U poslastičarnici lete pčele i kolači imaju pravi ukus. Sladak ukus. Ukus čistog šećera. Kočije vas voze po gradu. O kralju i Bogu samo najbolje. Ili nikako. Dani su topli, noći hladne. Sve je prepoznavanje i upoznavanje.
Dan drugi
Nekim putovanjima se obećamo. Znamo da nas čekaju ta mesta, da zaokružimo prošlost i otkrijemo budućnost. Ovaj put je bio obećanje i Dunji. Ali prvog dana, nije joj se ništa dopalo. Osećam se kao da sam dovela kraljicu u zemlju kojom je vladala. Ja sam se u njoj prepoznala, ona se od nje uplašila. Kao da sam vladarku vodila kroz plebs. Uzvišenu i snažnu u svom hodu, ali očiju uprtih u daljinu, koja me steže za ruku. Dlanovi joj se znoje, dok joj prilaze, nude robu, presecaju put, nametljivo ali ne i agresivno. A ja sve poznajem. Neka slika odane robinje, jedne od njih, ali izabrane da služim vladarkinoj svrsi i lepoti, postala je živo sećanje. Meni je sve blisko, njoj sve daleko. Neka palata, skrivena u drvoredima jasmina, čeka da je Ona prepozna. Sad osećam zašto je izabrala da joj baš ja budem mama. Odmah do našeg hotela je hotel "Karma". Neka putovanja su geografska. Neka su putovanja duša.
Za Maroko sam, godinama ranije, odvajala cvetne i lepršave haljine. Sandale u boji cigle. Ogrlice sa kristalima u raznim bojama. Šarene marame da se obavijaju oko tela i golicaju kožu. Ulje jasmina i tirkizne minđuše.
Dan treći
Za Maroko sam, godinama ranije, odvajala cvetne i lepršave haljine. Sandale u boji cigle. Ogrlice sa kristalima u raznim bojama. Šarene marame da se obavijaju oko tela i golicaju kožu. Ulje jasmina i tirkizne minđuše. Zamišljala sam prste u sandalama crvene od prašine i hodanja po sukovima. Slameni šešir koji pridržavam dok instagramično poziram ispred tezgi sa ćilimima, tanjirima, torbama. Moj Maroko je drugačiji. Baš onakav kako je sada. U meni. Ništa cvetići, haljinice, prstići. Ni šešir. Za moj Maroko treba imati petlje. Sa ženama se ne rukuju, čak slabije i razgovaraju. Sukovima šetam u patikama, a Instagram poze su nemoguće jer jure na mopedima. Niotkuda se stvore i u momentu si na korak da upadneš u začine ili među neku sličnu robu. Moraš da hodaš pravo i jasno govoriš "ne" na svakojake ponude. Moj Maroko je fucnut, ali magičan. Bolećiv ali šarmantan. Siromašan i luksuzan u isto vreme. Sa skrivenim baštama i dvorovima, muzejima i umetnicima. Bujnog rastinja sa pustinjom unaokolo. Ili ga obožavaš ili prezreš. I čudom. Sjajno se uklapamo. Sve što sam ponela, izabrala sam u poslednjem trenutku. Dešava se spoj i utapanje. Nije ništa kao na onim slikama, sačuvanim u albumu, a opet je sve kako treba da bude. Moj Marakeš.
Dan četvrti
Kada prave čudesne mozaike, majstori najpre polome cele pločice. A onda te delove klešu sa naličja u oblike koje žele. Sa naličja se i slažu celine, slike, za šta je potrebno posebno znanje kojem se uče od malena. Svako zna svoju šaru i mesto za detalj.
Kao i u životu.
Razbijamo se neprekidno, u sitne delove, ma koliko da smo od čvrstog materijala sazdani. Dok kreiramo nove motive, isprva ih ne vidimo. Klešemo ih svojim umećem i intuicijom, koristeći sve što smo ikada naučili. Između prelepih mozaika naših života, uvek je haos, hrpa razlomljenih delića.
Iz haosa nastaje red.
Iz reda ponovo nemir koji teži novoj kreaciji.
Dan peti
Pesčane oluje se čuvaju u očima. Vekovima.
Dunja na arapskom znači "život".
Na našem telu je ispisano jedno od 99 imena boga. Sklopite palac i kažiprst u krug, i raširite ostala tri prsta.
Dine se pomeraju kao talasi i nikada ih nećete naći na istom mestu.
Na površini suša, a pod peskom vrvi život, šušte reke koje se podvlače kroz peščane dine, njihovi delovi rasuti su u zrncima peska koje vetar podiže do planina, do okeana, koji udara o obale čekajući da mu se one vrate.
Vetar prelazi pustinju, pa može i reka.
I u pesku, na dinama, kada kapne voda, rascveta se pustinjska ruža.
Svako mora da pređe pustinju
u svom životu. Naizgled beživotno, pusto mesto u kome nas čeka samo vrelina sunca i konačnost bivanja.
Moja kraljica Medine koja kroti kamile. Prelazimo pustinju, stegnutog srca, jer su odmah na početku kamile počele da se svađaju i da zbacuju jahače. Dunja se čvrsto držala, očiju velikih kao dve crne noći ispunjene zvezdama, i uspela da se održi da ne padne. Inicijacija koja je od nje tražila prisebnost i hrabrost. Nastavile smo dalje. Ja na početku karavana, ona skroz na kraju. Povezane i ljubavlju i strahom, ali sa poverenjem da smo ovaj put prešle već mnogo puta.
I onda. Noć u Sahari.
Dan šesti
„Da li ste izgubljeni?", pita je. „Jesam", odgovara Kit.
Devedesetih godina, moja kuma i ja smo gledale „Čaj u Sahari". Bernando Bertoluči skupio je zrnca peska Sahare, snažnu odbojnost prema posleratnoj urbanoj Americi Pola Boulsa, njegovo neoromantičarsko razočaranje zapadnom civilizacijom i neodoljivu želju za bekstvom iz knjige koju je napisao 1949. godine i dao im sliku, ton i osećaj u filmu koji možda tada nismo sasvim razumele, ali je zauvek ostao ucrtan u nama.
U meni je posebno ostao trenutak kada Debra Vinger, kao Kit u romanu i filmu, ostavlja sve i odlazi u pustinju, samo sa onim što ona jeste - ime i ličnost. A kroz niz događaja, ostavlja i to. Gubljenje, lutanje, pronalaženje. Bez imena, odeće, identiteta, straha, osude, želje, moći... Tako kako jeste.
Pol Bouls je romanom „Čaj u Sahari" poručio da izlaz ne postoji, ali da ga svakako treba tražiti do poslednje kapi ne samo krvi, već i svih ostalih telesnih tečnosti, dok je Bertoluči to maestralno uobličio monologom Pola Boulsa na kraju filma, kada se Kit konačno vraća u civilizaciju i kada ništa više ne izgleda isto niti stvarno.
Jer, kada se iskusi, sasvim proživi i sasvim te preobrazi neka druga realnost, podjednako životna, ono na šta si navikao do tada više ne može biti samo jedna istina. „Da li ste izgubljeni?", pita je Bertoluči. „Jesam", odgovara Kit. „Upravo zato što ne znamo kada ćemo umreti, skloni smo da posmatramo život kao nepresušni bunar. Ipak, sve se događa samo određeni broj puta. I to veoma mali. Koliko puta ćete se još setiti nekih podneva iz detinjstva, nekih podneva koji su se toliko duboko urezali u vaše biće da ne možete zamisliti svoj život bez njih? Možda još četiri ili pet puta. A možda ni toliko. Koliko ćete još puta gledati pun Mesec? „Nisam bežao“, izjavio je Pol Bouls, „već sam trčao prema nečemu, mada u ono doba nisam znao šta je to“.
Dan šesti
Postoji taj osećaj da je naše odredište tamo negde, da treba da tragamo za nečim većim, da treba da prevaziđemo pustinju koja ultimativno otkriva moć milosti. Ako to uradimo na svoj uobičajen način, nećemo uspeti. „Ako je situacija nova, nikad ne pokušavajte stare stvari. Kada je situacija nova, budite i vi novi, budite inventivni. Zaboravite prošlost! Izgledajte novi! Neka vaša svest odgovara tom novom. Odrazite je“, kaže Osho... „Jer u novoj situaciji, jedina greška koja ne može da se oprosti je greška korišćenja nečeg što je bilo korisno u nekoj drugoj situaciji. Sve ostale greške su savršeno u redu, naučićete nešto iz njih."
Nešto ostaviš u pustinji. Neko osećanje. Rastopi se pod Suncem. Razlije se po pesku. Ulije u dine. Nešto poneseš. Miris jasmina iz drvoreda. Ukus čaja od sto začina. Terakota zgrade u očima.
Vozimo se kroz pustinju i pustinjske medine. Malo spavam, malo gledam unutra, u sebe. Svako mora da pređe pustinju u svom životu. Naizgled beživotno, pusto mesto u kome nas čeka samo vrelina sunca i konačnost bivanja. Ma koje doba žena doživela i ma koliko godina prošlo, ženu čeka još doba, faza ili prvih puta. U tome je suština inicijacije: ona stvara svodove kojima pripremamo prolaz kroz nov način znanja i bitisanja. Divlja priroda nas uči da sa izazovima izlazimo na kraj kako dolaze. Kada neko gnjavi vukove, oni ne kukaju. Oni skaču, bacaju se, trče, grabe, prave se mrtvi, skaču za vrat – šta god je potrebno.
Treba da shvatimo da će problemi koji zarobljavaju ženinu radost, kaže Klarisa Pinkola Estas, stalno menjati oblik, ali mi moramo u svojoj suštinskoj prirodi pronaći apsolutnu snagu, libido potreban za sve neophodne činove srca.
Voleti znači prigrliti i u isti mah izdržati mnoge krajeve i mnoge početke – unutar istog odnosa.
Osnovni zakon u Univerzumu je da je istina uvek izražena kao lepota. „Vidim li ja tu lepotu?“, pitanje je koje može da glasi i „Vidim li ja istinu?“ Debi Ford kaže da samosabotaža nije ništa drugo do nepostojanje volje na nivou višeg nas da nastavimo da igramo ulogu koju smo sebi dodelili. Slama se savršeno konstruisana ličnost u korist onoga što treba da budemo, zaista. „Kada maska naše ljudske ličnosti postane previše tesna, kada više nema prostora za dalji rast i disanje, ona sama sebe minira da bi mogla ponovo da stvori sebe iznova.“ Nikada nećete biti dovoljno u pravu, dovoljno pobedonosni, dovoljno uspešni ili dovoljno vešti da rasterate bes, ozlojeđenost, strah. Nikada nećete biti dovoljno dovoljni ako niste celi. „Radije bih bio celovit nego dobar", rekao je Karl Gustav Jung.
Vozimo se kroz pustinju, stanemo da kupimo urme, prođemo kroz plantažu palmi koje su nikle u tom pesku tako što su ljudi iz karavana bacali koštice od pojedenih urmi. Nikle same, divlje, nasumice.
Tragam za nivoom rešenja a ne nivoom problema.
Tragam za duhom a ne formom.
Nisam više podobna. Nisam tu da bih ugađala.
Jesam ako želim. Ali ne da moram.
Pitam se, kad (se) zaboravim: šta sada osećam? Šta sada želim? Koja je moja misija? Da li to podržava život koji želim da živim? Da li me to slabi ili jača? Šta bi na to rekla moja priroda?
Otkrivanje tog dubokog, skrivenog dela nas, postaje zrak svetlosti koja, iako u svom tananom snopu, ipak dodiruje najdublje nivoe okeana.
Dan sedmi
Nešto ostaviš, nešto poneseš. I evo nas, na kraju.
Nismo počele od čuvenih tanjirića kojima smo se divile na Instagramu. Do te tezge smo došle slučajno, na samom kraju puta (iako se ona nalazila na početku suka). Ništa u Maroku nije kao sa slika.
Nisam stala u kadar sa celom tezgom.
Nije oštro. Nije jasno.
Daleko sam od modela sa slika. I bilo kakvih modela. Ali... Da bismo stigle do haljine, papuča, šarenila, nešto smo u Maroku ostavile, a nešto smo uzele.
Ton Telehen ima knjigu o cvrčku koji je postao sumoran, koju Dunja i ja čitamo pred spavanje. Priča ide ovako: U cvrčkovu glavu se uselilo to sumorno osećanje koje mu nije davalo mira. On, koji je bio veseo, pevao i cvrčao, odjednom je prestao i rođendan da slavi. Daždevnjak je čuo da je cvrčak postao sumoran, pa je otvorio prodavnicu sumornosti - prodavao je izvanrednu sumornost, olujnu zimsku sumornost, oštru ozlojeđenost i druge sumornosti. Cvrčak je nosio to osećanje u glavi i pritiskalo mu je oči, trčalo s kraja na kraj glave, tražilo pažnju i stvaralo nemir. Išao je po šumi i tražio rešenje za to osećanje u glavi... Ukratko.
Eh, sad....
Nešto ostaviš u pustinji.
Neko osećanje. Rastopi se pod Suncem. Razlije se po pesku. Ulije u dine.
Nešto poneseš.
Miris jasmina iz drvoreda. Ukus čaja od sto začina. Terakota zgrade u očima.
I kako je cvrčak ozdravio?
Tek tako.
U Marakeš se zaljubiš.
Neko na prvi, a neko na drugi pogled.
Nije svaka ljubav ista.
Kad zavoliš Marakeš, sposoban si da vidiš iza vela i da razumeš polarnost kao deo celine.
Kada zavoliš Marakeš, u njemu ostaješ.
