Autor i foto: Jasmina Stojanović
Postoji ta priča – kada te Bali zove, vreme je za promenu. I moraš se odazvati. A Bali će ti dati baš ono što ti treba.
Počelo je kada sam se probudila pre tri godine i rekla: „Ja moram na Bali!“ U tom momentu, napolju je bio sneg, bilo je novogodišnje jutro u kući mojih roditelja, rate za kredit su rasle a sve ostalo se smanjivalo, budućnost je bivala sve neizvesnija, a vizija se sve više gubila. Svi su odmahnuli rukom u tom momentu. Nije baš da je bilo tako lako otići, u uslovima u kojima smo se porodično nalazili. Uz to, dete je malo, kakva je to nemajka koja se spakuje i odlazi na plaže da uživa i ostavlja dete kod oca… I odmor sam potrošila, pored niza drugih okolnosti.
Bali je poslao svoj prekookeanski signal i više nije bilo povratka. Sve je kucalo u tom ritmu a ja sam već naučila da kosmos kaže može kada donesemo odluku… Posle samo nekoliko dana usledio je poziv prijateljice: „Hej, tu mi je drugarica, živi dugo na Baliju, mogle biste da se upoznate, ima zanimljivu životnu priču!“ Jedna iskra želje zapalila je niz događaja. Da, naravno da ćemo se upoznati!
Osmeh jedne lejdi
Ivana Obradović Sahami je sedela pored kamina. Zima je, ali to nije umanjilo morski vetar koji je još uvek nosila sa sobom i so koja se uvukla u kožu. I osmeh koji nose oni koji dugo nisu u Srbiji. A pogotovo koji su dugo na mestu kao što je Bali. „Bejbi, sve je bilo tako čudesno…“ Počela je da mi priča. Vratila se tamo gde je počelo – na ostrvo gde su njeni roditelji živeli kada je ona začeta. „Dugo nisam mogla da zatrudnim i onda sam dobila ideju da moramo da se preselimo na Bali i da ćemo tamo dobiti dete“, kaže Ivana. Tako je i bilo.
Bali može da bude sve što poželiš. Zato ovo Ostrvo zovu i Ostrvom Bogova. Zato ovaj tekst nije turistički vodič. Sve što treba da znate o ostrvu naći ćete na sajtovima, društvenim mrežama.
I ne samo što je dobila devojčicu koja danas magično pleše, trenira džudo i osmehuje se široko, već je ostala da živi na Baliju, u Čanguu kraju koji je kraj surfera, hipstera i porodica sa Zapada koje su odlučile da se tu presele, kao i onih koji su došli da napišu knjigu, kreiraju nakit ili pronađu sebe… I sama Ivana je dugo tragala za onim što je ispunjava, što je njena svrha, njen poziv. „Ako si spreman za promenu, Bali će ti pokazati put…“ čula sam od nje tog dana. I još više shvatila zašto mi je taj poziv stigao.
Put od godinu dana
Od susreta sa Ivanom, koja je otvorila vrata ovog ostrva, do momenta kada smo sletele na aerodrom u Denpasaru i pročitale „Be happy!“ prošlo je godinu dana. Za tih godinu dana, desilo se sve moguće i nemoguće. Od toga da je kompanija za koju sam u tom momentu radila bila četiri meseca u blokadi i nismo primali platu, ne znajući kako će se političke karte baciti i šta će se događati, finansijskih uspona i padova, ličnih oluja i previranja, do novih poslovnih mogućnosti i izvora prihoda – postajala je samo jedna jadna nit – ja moram na Bali. Zašto? Jer je dozivao.
Nekoliko dana nakon susreta sa Ivanom, sanjala sam peščanu plažu, restoran pod trskom i gurua kako sedi sa zmijom ispred restorana. A marama se obavijala oko mog vrata i letela na vetru. Osetila sam pesak pod prstima i narandžasto roze nebo je osvetljavalo moje saputnice. Godinu dana nakon tog sna, sedele smo na plaži prvog dana. One, preostale dame koje su dobile isti poziv i u toj slagalici se našle na tom mestu, radile su jogu. Nebo je gorelo, pesak je pod rukama bio topao i nežan. Prva sledeća plaža je bila Karma beach. „Kako si rekla?“, pitala sam Ivanu dok smo se vozile u mini kombiju. „Karma beach“, haha, zar nije slučajnost? Za nas koji znamo da slučajnosti ne postoje, postalo je jasno zašto je taj put morao da se dogodi.
„Bali će ti dati ono što ti treba. Ako si u brzini i treba ti speed“, pričala mi je Ivana, „onda će se to samo pojačati. Ako ti treba usporavanje, naći ćeš mir. Postoje i oni koje Bali odbaci – koji dođu, tragajući za tim nečim – a ostrvo ih jednostavno odbaci. Dogode im se stvari zbog kojih se nikada više ne vrate. Bali može da bude sve što poželiš“. Zato ovo Ostrvo zovu i Ostrvom Bogova. Zato ovaj tekst nije turistički vodič. Sve što treba da znate o ostrvu naći ćete na sajtovima, društvenim mrežama. Od toga šta jesti, gde jesti, koje hramove obići, uputstva, savete. Ovo je priča o unutrašnjem putovanju i onome što vas čeka kada tamo odete…
Dani tišine
Mesecima sam poslovno bila usmerena na mnogo ljudi, razgovore, sastanke, menadžmente, gostovanja… Neprestana priča sa nepreglednim brojem ljudi koji su ulazili i izlazili iz mog života. Počela sam da živim neki čudan san, da se odvajam od sopstvene realnosti, da automatizujem postupke, da sve postižem a da sve manje u tome uživam. Gubila sam svoju životnu istinu i uveravala sebe u neku drugu. Već prvih sati na Baliju počela sam da gubim glas. Jednostavno, nestajao je, bez fizičkih uzroka – nisam bila prehlađena, nisam promukla, ništa se nije dogodilo drugačije osim što sam sve više uranjala u energiju ovog ostrva Bogova, na kome su sačuvana verovanja, rituali, magija, gde ravnopravno postoje dobri i zli duhovi, i gde lepota ne isključuje ružnoću i obratno. Potpuna dualnost koja se poštuje. Trećeg dana ostala sam sasvim bez glasa. Mogla sam samo da otvaram usta i saputnicama pokazujem šta želim i mislim. U meni i oko mene nastupila je tišina. To je ono što mi je bilo potrebno. Usporavanje, mir, sagledavanje, introspekcija. Samim tim, kako sam sasvim ostala bez glasa, nisam mogla ni sa kim ni da pričam – ni ko sam, ni odakle, ni čime se bavim, ni kakav je moj život. Nastupili su dani tišine koji su i druge inspirisali da šapuću. Postoji ta biomimikrija, kada imitiramo jedni druge nesvesno, te su i moje saputnice počele da šapuću i da se umiruju.
Ako ne znate koje su vaše duboke vrednosti ili zadaci koje treba da ostvarite, pogledajte šta sada radite. Mi svoje najdublje vrednosti živimo. Otvorila su se vrata vizije, ali sam kroz njih morala da prođem sama.
I onda je došao Nyepi – balinežanski praznik, Dan Tišine, potpuno jedinstven u svetu, koji obeležava njihovu Novu Godinu. Praznuje se kroz tišinu, meditaciju i post. Pre nego što nastupi "tišina", najvažniji običaji zvani "Melasti" sprovode se tokom tri dana neposredno pred početak praznika. Reke hodočasnika polaze u kilometarske šetnje iz svih hramova širom Balija prenoseći svoje nasleđe sve do balinežanskih obala gde se uz more sprovode sveobuhvatne ceremonije pročišćenja. Traje od 6 ujutru i završava sledećeg dana u 6 ujutru. To je dan posvećen pogledu u samog sebe, tako da je zabranjena svaka distrakcija i aktivnost, izlazak na ulice, ne koristi se struja, ne pale se svetla i ne kuva se dimom, ne sluša se muzika niti TV. Čak se isključuje TV i Wireless signal na celom ostrvu. Nema putovanja, aerodrom je zatvoren - čak je i vazdušni prostor iznad Balija zatvoren, tako da avionima nije ni dozvoljeno da preleću ostrvo. Nastupa potpuna "Tišina". Dan samospoznaje i samopomoći pri donošenju odluka povezanih sa moralnim vrednostima, kao što su čovečnost, ljubav, strpljenje, dobrota, koje treba negovati i sačuvati zauvek.
Naljuti se, čoveče
Ne jedem ljuto. Nikako i nikada. Instinktivno ga prepoznam, osetim. Nikada se čak nisam ni prevarila da uzmem nešto što je ljuto. Tako je to prirodno, ne neka odluka koju sam donela. Po ajurvedi sam 95% pita tip, što znači skoro čista vatra, i ljutina bi samo tu vatru pojačavala. Telo zna i ima svoju inteligenciju. To prvo veče, kada smo stigli u Life Coaching retreat kod Ivane Obradović Sahami, prvo što sam uzela bio je najljući sos na stolu. Gorela sam – grlo, nepce, sve. Ništa nije moglo da ugasi tu ljutinu. Da, kažu da je sva hrana na Baliju ljuta. Nije, verujte mi da nije. Ima one koja nije ljuta, iako preovlađuje začinjena hrana i možda nije za svačiji želudac. Narednih pet dana, svako jelo koje sam probala, naručila ili dobila – bilo je ljuto. Smejale smo se a malo mi i nije bilo smešno. U restoranu sam tražila (dok sam imala glasa), spelujući, „Molim vas donesite mi nešto što N-I-J-E ljuto“, i uz osmeh konobara i neverovatnu ljubaznost dobijala najljuća jela. Okej, razmišljala sam, šta mi je još potrebno, osim tišine… Naljuti se, čoveče. Predugo sam balansirala između brojnih strana, predugo sam bila mirotvorac, tražila načine da savladam prepreke a da sve prođe bez ikakvih sukoba, konflikta. Sklanjala se ili primirivala… Naljuti se. Neće se ništa desiti i ako vikneš, pustiš taj glas, izboriš se za sebe – govorilo je sve u meni. Petog dana, usled nekih okolnosti, naljutila sam se – strašno. I dok se u meni kuljao taj bes, potiskivan mesecima, godinama, samo se odjednom vratio glas i ja sam dreknula. I sebe sam iznenadila a kamoli moje saputnice. Bilo je potrebno. Nije bilo lepo i prijatno i bajkovito. Ali je bilo potrebno. Vratio mi se glas.
Vizijo, otvori se
Bila mi je potrebna i vizija. Šta, gde, ko i kako. I onaj šaman koga sam sanjala, da se sretnemo. Ivana nas je odvela kod dva – kod jednog iscelitelja i kod šamanke. Svako ko je čitao knjigu ili gledao film „Jedi, voli, moli“ stavio je takvu posetu na svoju listu prioriteta. Mogu vam reći, to što ćete čuti, znate i sami. Samo vam je teško da poverujete u svoju veličanstvenost ili ste previše dugo slušali druge i ne možete sada da prepoznate ono što već znate. Čula sam koja je moja svrha od njih dvoje, i samo se potvrdilo ono što je život sam nosio i pokazivao mi.
Kada smo sele da se slikamo pored nekog hrama sakrivenog u džungli, shvatila sam: sa nekim ženama piješ kafu u kafiću, a sa nekim se penješ na vulkan.
Ako ne znate koje su vaše duboke vrednosti ili zadaci koje treba da ostvarite, pogledajte šta sada radite. Mi svoje najdublje vrednosti živimo. Otvorila su se vrata vizije, ali sam kroz njih morala da prođem sama. Od tog trenutka do ovog, kada sam sigurna na putu svoje svrhe, prošlo je godinu dana. Sve što sam uradila nisam uradila zato što su to rekli šamani. Nije potrebno da pređete pola sveta da biste zavoleli, prihvatili sebe i verovali svojim osećajima.
Poverenje, prepuštam ti se
Bilo mi je potrebno i poverenje. U životni proces. U mudrost toka stvari. U inteligenciju daleko veću od moje. U maštovitost života. U Put. U to da mogu da se prepustim i da verujem da će sve biti dobro na kraju. Ako nije dobro, nije kraj. Otišli smo na čuvene ljuljaške na Baliju. To je zaštitni znak skoro svake promocije za putovanje. Ljuljaške iznad ambisa džungle na kojima se ljuljate i deluje tako lako kada se gleda na slici. U realnosti, treba da se prepustite da će vas dva konopca i drvena daska i jedan skromni pojas koji se mrda i pretrpeo je stotine turista pre vas držati iznad ambisa. A onda vam viknu sa litice: „Sad pustite ruke!“ I vi treba da pustite te konopce koje čvrsto stežete – jer visite, letite, na nebu ste, i da se prepustite i verujete da će sve biti sasvim dobro. E, taj trenutak, da… Setim ga se svaki put kada posustanem. Ne moram da idem ponovo na Bali. Samo zažmurim, pustim ruke, zavalim se i kažem: „Okej, živote, iznenadi me!“
Sa nekim ženama pijete kafu, sa nekim se penjete na vulkan
Konformista sam. Volim plažu, sandale, bose noge, da uronim u pesak, plutam na moru. Tako sam zamišljala i taj moj odlazak na ovo ostrvo. Piću kokosovu vodu i gledati u pučinu. U jedan sat jedne noći, izlazile smo iz minikombija u mrkli mrak džungle sa nekim lampicama u rukama koje su osvetljavale 5 cm ispred nas i videle smo samo po koji kamen. Krenule smo da se penjemo na vulkan. Grcala sam, klizala se po vlažnoj lavi, plašila od crnila oko nas. Ulazile smo u džunglu i pomislila sam: „Ovako počinje svaki dobar američki horor film!“ Nekoliko turistkinja pod pratnjom vodiča lokalca kog vidimo prvi put u životu ulaze u mrak džungle. Nastavak… Hm. Dobro je prošlo. Od svih filmskih scenarija: da će nas neko pojesti, da će nam prodati organe, da ćemo propasti u vulkanski krater – mi smo dočekale jutro na Batur vrhu od 1,717 m. Telo me je bolelo, mišići su jecali, taj napor je bio neopisiv. Kada sam mislila da ni metar ne mogu dalje, da ću jednostavno sesti u taj mrak i ako me pronađu ujutru - pronađu, ako ne, neka ide život… ipak sam nastavljala. Pele smo se po klizavoj lavi, puteljcima, pomagale jedna drugoj, osvetljavale put… Popele, osvojile, sišle. Sve vreme sam gunđala. Zašto sam se za to odlučila, zašto nisam u nekom baru i pijem koktel, kako je moguće da uvek moram da izaberem ono što je teže. Kada smo sele da se slikamo pored nekog hrama sakrivenog u džungli, shvatila sam: sa nekim ženama piješ kafu u kafiću, a sa nekim se penješ na vulkan. Telo je zapamtilo svaki napor koji sam prevazišla. Svaki put kada sam pomislila da ne mogu, nastavila sam i prešla granicu izdržljivosti. Zato sam mogla, šest meseci kasnije da preokrenom svoj život naglavačke i da budem sigurna da, i dok se klizam, posrćem, mrak, je, ne vidim kuda idem - idem ka vrhu. Samo idi napred, sve je već ostalo iza.
Kada vas Bali zove, odazovite se. Ne da biste imali sjajne fotke sa letovanja. Već da biste se vratili sa Sobom. To je najbolji suvenir koji ćete nabaviti.
