Autor: Tamara Vlahović, lifeandmindstudio.com
Kada poklanjamo drugima, poklanjamo im i svoje vreme i energiju, ne samo predmete. Koliko sebe unosite u taj proces i da li poklanjate sa očekivanjem ili bezuslovno? I šta je pravi dar darivanja, otkriva nam Tamara Vlahović, coach
Verujem da od života dobijamo onoliko koliko u njega investiramo. Pitam se, koliko puta ste bili u prilici da potrošite vreme, energiju i novac „uzaludno“, jer ste umesto zahvalnosti i lepe reči dobili prekor i kritiku?
Verovatno ste se i vi, baš kao i ja tada, povlačili, izgubivši želju da poklanjate, kako biste izbegli potencijalnu priliku da vas još neko ponovo povredi. Iako svesni da ne možemo da kontrolišemo tuđa osećanja i reakcije, dozvolili smo da sopstveni osećaj nezadovoljstva pomešamo sa tuđom nezahvalnošću. A onda je osećanje polako počelo da se uvlači u sve naše pore, upravljajući tako nama i kontrolišući nas u ostalim značajnim odnosima.
I kako je uopšte moguće da se sa nama bliskim ljudima ne razumemo, iako govorimo istim jezikom?
Skloni smo da poklanjamo drugima ono što je nama potrebno, što je nama važno i ono što cenimo. Jednako želimo da smo važni i nekome potrebni.
Želimo da nas ljudi vole i da nas prihvate baš ovakve kakvi jesmo, zato se dajemo previše, svuda i svima, čak i kada osećamo da više nemamo ni snage a ni energije. To nije slobodan život.
To je život konstantnog trpljenja i mučenja, opterećen neizgovorenim rečima očekivanja da drugi umeju da čitaju vaše misli i tako znaju šta je vama zaista potrebno.
To je život u kome ste se svojevoljno zarobili u pohvalama i kritikama u istoj meri u kojoj se svojevoljno klanjate tuđim podrazumevanjima na koja ne samo da niste imuni, već imate i uvek spremnu „automatsku reakciju“ – prihvatanja koječega, bez prethodne provere i promišljanja.
Poklon koji se umnožava je – činiti dobro svakoga dana, bez nekog posebnog razloga. Samo zato što ste u prilici
Naučeni da preuzimate odgovornost za tuđa očekivanja, poklanjate svoje vreme i svoj život kako biste im ponovo udovoljili. A njima nikada dovoljno. I kada vam je život u haosu, raspored pretrpan, kada ništa nema smisla i kada nemate ni kapaciteta da „mislite svojom glavom“ jer vam je svega previše, kao po navici, prebrzo odustajete (ponovo) od sebe.
Oduzimate sebi i ono malo snage što imate, oduzimate sebi i radost, ne razumevajući da na taj način ne ceniti poklon koji ste vi dobili rođenjem – svoj život.
Poklanjajući svoje vreme, mi tada poklanjamo jedini nenadoknadivi resurs – život. I sve bi to bilo u redu da se ne osećamo prazno, beznačajno i bezvredno kada to učinimo a nemamo adekvatnu povratnu reakciju.
Ne ljuti nas što se dajemo nekome (jer to je naš izbor), već nas ljuti što nismo pronašli vreme za sebe. Međutim, znamo mi da vreme niko nije izgubio, da bi ga neko drugi negde pronašao. Takođe znamo, da se vreme za sebe stvara ljubavlju prema sebi.
Ljuti nas što onda moramo da priznamo sebi da u stvari ne volimo sebe (dovoljno) pa zato nemamo vremena ni za šta. A kada bismo priznali, možda bismo preuzeli odgovornost za sebe i svoj život. Tada bi verovatno, postajući krajnje kritički i selektivni prema sopstvenom ponašanju, mogli da složite svoje prioritete i lične potrebe.
Onaj ko voli sebe, poklanja i drugima slobodu. On za sve ljude ima razumevanja i saosećanja. Ume da probudi u svakome „najboljeg sebe“. U tom procesu svakodnevnog upoznavanja i otkrivanju autentičnosti, on je „prva pomoć“ u predstavljanju sebe, sebi i svetu u kome živi. Uvek možete poklanjati bez razloga! Tome težite.
Poklanjanje je mogućnost da i sami sebe obradujete. Poklon koji se umnožava je – činiti dobro svakoga dana, bez nekog posebnog razloga. Samo zato što ste u prilici. Ili samo zato što ste u mogućnosti. Davanje od srca, bez očekivanja da će nam biti bilo šta uzvraćeno je najveći poklon koji možete dati istovremeno i primiti.
Koristim i ja priliku kao Trener razvojnih veština da poklonim 3 coaching sesije - od srca, ko se bude prvi javio na mail – tamara@lifeandmindstudio.com
Foto: Pexels, Unsplash
