Autor: Tamara Vlahović, lifeandmindstudio.com
Ima li većeg uspeha od onog da smo u zajedništvu sa samim sobom?
Nesklad sa ljudima koje imamo ili srećemo u okruženju je jedan od pokazatelja koliko smo povezani u zajedništvu sopstvenog sistema. Svog bića. Kada ono što mislimo i ono što govorimo, prati ono što radimo, mi smo u miru sa sobom i sa svetom u balansu. Lepo nam je. Osećamo se dobro u svojoj koži i ljudi žele naše društvo, sa nama im je prijatno.
Na mom akreditovanom programu „Časovi razumevanja i radosti“ potenciram da „Sami možemo mnogo, a da zajedno možemo, apsolutno sve“, pozivajući učesnike da se zauzmu za sebe, gradeći jedan zreli, drugačiji odnos sa sobom u okruženju.
Srećem povremeno ljude koji žele da budu sami i insistiraju na svojoj samostalnosti i nezavisnosti. Upoznajem češće one koji umeju da funkcionišu samo i jedino sa drugima, posebno kada neko zavisi od njih. Nesvesni da svoje postojanje vezuju za zavisnost, uslovljavaju se i tražeći žrtvu, jednako se žrtvuju.
Kada ono što mislimo i ono što govorimo, prati ono što radimo, mi smo u miru sa sobom i sa svetom u balansu. Lepo nam je. Osećamo se dobro u svojoj koži i ljudi žele naše društvo, sa nama im je prijatno.
Svi mi donosimo veoma važne odluke svakodnevno, na osnovu onoga šta drugi žele, i to je sasvim u redu, samo i jedino ako tada ne izdamo sebe. Međutim, sve više primećujem da ne postoji saradnja zbog ličnih slabosti ili strahova pojedinaca, koje ostaju neizrečene, pa tako i nema zajedništva.
Na programu insistiram na međuzavisnosti kao jedinom validnom odnosu dvoje ili više ljudi. Onih koji su spremni da sarađuju, da se dopunjuju, da rastu zajedno. Uspešnost takve saradnje se meri radom na sebi, otkrivajući koliko su mali u sebi, postaju veliki u zajedništvu.
Otkrivanje sopstvenih potreba i razumevanje njihovih prioriteta uveliko olakšava odgovor na pitanje na koji način možemo da, doprinoseći sebi, doprinesemo društvu, i obrnuto?
Sasvim je u redu da se želje razlikuju, sasvim je u redu da smo samostalni. Poenta je da u tome nismo sami i usamljeni. Prihvatanje da samo zato što nešto nije urađeno na naš način, ne znači da je pogrešno, vodi nas ka slobodi učenja iz različiti, deljenju ideja, razmeni informacija, vremena i podeli poslova. Jedino tako možemo imati svega više – vremena i energije za sebe (individualno) kako bismo napunili baterije i živeli svoju različitost, autentičnost i „drugačijost“ zajedno.
Radost zajedničkog života podrazumeva razumevanje sopstvenog života, svojih svakodnevnih potreba i prioriteta.
Foto: Pexels
