Autor: Jasmina Stojanović
Pismo svim muškarcima kojima sam bila savršena, ali ne i dovoljna. Pismo svim ženama koje su se osetile izneverenim zbog svoje snage i tražile ljubav spolja a ne u sebi. Pismo sebi i drugima, da se setimo da možemo sve ali da ne moramo
Htela sam da ti pravim palačinke. Ujutru kad ustaneš da ti se toplim stanom širi miris testa, koje nikako nije izgorelo i iste je boje na svim delovima tog zlatnog diska. Kao Sunce koje bi nam se uvlačilo u sobu, ljubomorno na našu bliskost. Onda sam vremenom (u glavi) promenila recepturu, pa su to postale palačinke od heljde ili neke kukuruzne tortilje uz tofu sir, ili hrskave lepinjice bez glutena koje nam čuvaju organizam i daju snagu.
Htela sam da, pod mekanim jorganom, zajedno doručkujemo i smejemo se i biramo neke super lokacije za šetnju po gradu, dok napolju isto ono ljubomorno sunce gricka vazduh i štipa za obraze. Da se sakrijem u tvoje dlanove i da govoriš kako mi je prćast nos, iako nije i to dobro znam ali volim da se zamišljam kao da sam Diznijev lik i da trepćem umišljenim krupnim očima, blažena jer si tu i jer sam tu i jer je sve kako treba.
Posebno sam htela da smo zajedno kad je jesen, da navučem mekanu kapu do obrva i da se obmotam šalom koji je ručni rad, da zavirujemo u ulaze zgrada i posmatramo simboliku fasada, tražimo ostatke prošlosti i da smeštamo u skrivena dvorišta dame i gospodu, promašene ljubavi i pronađene sudbine. Da mi je hladno na prstima na nogama dok šetamo ali da ne prestajemo, da se ne zaustavljamo, da se smejemo, da nas gledaju oni dokoni penzioneri na keju koji bi se smejali sa nama. Da nam starija beogradska gospođa dobaci: „Samo se smejte, deco!“ a da smo daleko od dece ali neraskidivo povezani tim (o)smehom.
Pratili bismo miris do restorana u kom bismo (po)delili ručak ili večeru, željni jedno drugog, neprestano se dodirujući, po rukama, u spontanim zagrljajima. Da mi poručuješ neko nepoznato jelo sa menija koji i ne želim da pogledam jer te gledam u oči kako ti sjaje i ne zanima me šta ću jesti, dok jedem s tobom. Da nam se i konobari smeše jer ni sami ne znaju zašto, ali već se nekako i sami osete nadahnuti dok stoje pored nas čekajući porudžbinu.
Htela sam da biramo knjige zajedno, da otkrivamo prodavnice i ulazimo tek samo da vidimo šta ima novo, da idemo zajedno u šoping i da biramo šta će nam najbolje stajati. Da se vraćamo sa kesama iz šopinga i da se sve vreme podsećamo nekih smešnih scena, jer bi svakako bila neka smešna scena koje bismo kasnije mogli da se sećamo. Da isprobavamo stvari i šetamo po kući kao manekeni, da vežbamo poze ispred ogledala i divimo se kako smo baš lep par. Prosto savršen.
Da razmenjujemo hiljadu poruka dnevno, da ti stalno pišem koliko te zapravo volim i kako mi u svakom momentu nedostaješ, kako ništa nije bitno oko mene dok nisam sa tobom i kako odbrojavam sekunde da ti se vratim, da se naslonim na tebe, da ćutim u udubljenju tvog vrata i da dišemo u istom ritmu. Ne namerno, nikako, već spontano, jer jesmo jedno, jer se osećamo, jer se razumemo.
O, da, htela sam i da mi izmasiraš stopala umorna od šetnje gradom i da uvek, bez greške, pronađeš onu tačku u kojoj sam sprema da zaspim u momentu. I da se iznova smeješ tome kako nisam golicljiva dok ne dodirneš taj domali prst na način koji samo ti umeš.
Htela sam, ali…
Ne umem da pravim palačinke. Kad sam bila mala, pojela sam ih mnogo i pripala mi je muka, i ne samo da ih ne pravim, već i ne jedem. I ako i probam da napravim nešto, obavezno malo zagori i ništa nije perfektno a posebno ne bude kao zlatni disk poput sunca. Moje tortilje i palačinke ili hrskave lepinjice više imaju kratere kao Mesec i pre su za igranje nego za jelo. I kako ne umem, i ne pokušavam. Doručkujem samo ono što se spremi brzo i lako i što smućkam u žurbi, dok se spremam da završim sve obaveze, mamurna jer sam radila ili prevodila do ranog jutra i spavala sam tek par sati.
Odavno se ne pokrivam mekanim jorganom, već nekim čupavim ćebetom koje obožavam jer me miluju po licu, i posebno nemam vremena da biram lokacije. Moje radno vreme ne prestaje jer radim ono što volim i volim ono što radim i uvek želim više, uvek imam neki novi projekat. A i jutrom sam obično mrzovoljna, što menjam meditacijom i uljima već neko vreme, ali svakako nisam nasmejana Dizni junakinja koja trepće od blagostanja jer si tu i jer je to dovoljno. Verovatno bih očekivala da si već sve obavio pre mene i da si spreman jednako kako i ja za dan, tako da ta idilična slika otpada već u samom startu. U restoranima poručujem sama i nemam strpljenja da čekam da mi neko sipa vodu ili piće. Nikada mi nije bilo jasno zašto bi neko poručio za mene, kada vrlo dobro znam šta želim da jedem. Govorim pre konobara, a nekad ih pitam da li im treba pomoć, onako spontano, kada vidim da je neki problem u kuhinji.
U knjižare utrčavam i odmah idem tamo gde znam gde su knjige koje volim. Obično srušim dve tri knjige jer imam prepunu torbu i idem negde dalje na sastanke. Ne zadržavam se previše jer mi je vruće i svi se sporo kreću i treba mi čist vazduh što pre. Kupujem preko Instagrama i od domaćih dizajnera, ne volim da probam i odmah znam šta mi se dopada i šta će mi stajati. A i ako mi ne stoji a sviđa mi se, svakako ću kupiti.
Neke žene žive drugačije. Trče kroz jesen i oštrije su od jutarnjeg zraka. Ne troše vreme već ga cene. Ispunjavaju ga ljudima, pričama, doprinosima. Čine drugima i sebi i ulepšavaju ovaj svet da bude bolje mesto za život.
Na rečima nisam jaka. Nekad sam bila pa mi se obilo o glavu, tako da sada poruke čuvam za razmenu informacija, dogovore, pregovore i razmenu. Ne govorim lako „volim te“ jer sam, jelte nekada govorila, pa mi se obilo o glavu. I ne odbrojavam sekunde do povratka jer ne osećam vreme i za mene je SADA u kome jesam jedino pravo iskustvo vremena. Nisam sklona preteranim verbalnim nežnostima i hvalospevima, a i da jesam, nisam ni sigurna da bih sada to mogla, posle svega. A za stopala, ne znam kako bi to izgledalo, jer u kuću utrčavam kasno i onda do samog jutra opet radim… Ne bi ti bio toliko dugo budan da čekaš da ih izmasiraš.
Tako da razumem, zaista razumem. Neke žene prave palačinke, zlatne diskove i zabacuju kosu zavodljivo, i lagano te prate u hodu, i čekaju te i govore ti hvalospeve. Nije im teško da kažu „volim te“ a nije ih ni toliko stvari „opalilo“ po glavi pa da im bude teško. Neke žene dolaze kući rano i ušuškaju se pod jorgan na vreme da možeš da im izmasiraš stopala. I to je sasvim okej.
Neke žene žive drugačije. Trče kroz jesen i oštrije su od jutarnjeg zraka. Ne troše vreme već ga cene. Ispunjavaju ga ljudima, pričama, doprinosima. Čine drugima i sebi i ulepšavaju ovaj svet da bude bolje mesto za život. Neke žene nisu za idilične scene koje su delovi scenarija svih holivudskih filmova. One pišu svoje priče i za njih su potrebni posebni junaci. A ti, eto, nisi baš taj. I tako je možda i najbolje. Takve žene trče sa vukovima, a ko uz njih ne može, najbolje je i da ne pokušava.
Foto: Shutterstock
