Autor: Jasmina Stojanović
„Pričaj mi priču…“
„Hoću, ali jednu drugačiju. Onu koja će ti pomoći da razumeš bolje sebe kada odrasteš. Onu koja će ti otkriti da se tvoja moć krije tamo gde se možda uopšte ne nadaš, ne vidiš i ne možeš da naslutiš…“
Pričaću ti o Persefoni.
Zamišljam je crvenokosu, poput vatre, i nežno bele kože, poput snega. Ćerku bogova kako pleše na nisajskim livadama, kroz pesmu bere cveće i mašta o ljubavi sa nekim mladim, lepim bogom, njoj ravnim. Mašta o božjoj dečici koju će mu roditi, o tim kovrdžavim glavama koje će praviti nestašluke, o svom ocu Zevsu i majci Demetri kojima će odneti darove. Naizgled kao sve druge nimfe, a opet, sasvim drugačija. Jer nešto u njoj, duboko i moćno, privuklo je kralja podzemlja Hada da baš nju odabere za svoju nevestu i odvede je u podzemlje.
Ni plač, ni jecaj, ni tuga, ni molbe nisu pomogli Persefoni, tada pod imenom Kora, da ostane u svom idiličnom svetu i nastavi da živi život kakav je navikla, o kakvom je maštala. Umoljeni Had je, nakon brojnih intervencija bogova, pristao da Persefona jedno vreme boravi na površini, i tako su nastali proleće i leto, a ostatak da provodi s njim u podzemnom svetu, kada nastupaju jesen i zima.
O Persefoni ću dublje razmišljati i ja dvadeset godina nakon što sam taj mit proučavala na katedri za neohelenske studije. Tada sam, na neki način, i sama bila Kora, maštala o nisajskim livadama, kovdržavim malim bogovima nestašluka i rascvetanim poljima punim vegetacije na kojim moje drugarice nimfe plešu. Šta nas, mene, danas, sa 40 godina, povezuje sa Persefonom?
U svakoj od nas, koliko god da ima svetla, ima i tame. Ali i ta tama je dar, možda i najveći, jer se u njoj krije naša moć koju kao Kora, mlada devojka, ne vidimo i ne sagledavamo
Had postaje simbolika događaja koji nas odvlače u podzemlje, u svet u koji ne želimo, koji ne poznajemo. Postaje oličenje jednog ili niza događaja ili osoba koji se ređaju i kada ni jecaj ni molba ni vrisak ne pomažu. Kada samo umoljavanjem vrhovnih bogova napravimo dogovor i počnemo da živimo taj polaritet, ali ne kao suprotnosti, već kao deo celine, jedne ličnosti koja jesmo. Nismo više Kora, ali svoju moć smo otkrile tamo gde smo se najmanje nadale.
U tom podzemlju, Persefona je postala vladarka jednaka Hadu, kažu čak i surovija od njega. Postala je moćnija od moćnica, snažnija od mraka kog su se plašili, izdržljivija od heroja. Nestala je kao Kora da bi se ponovo rodila kao Persefona.
Pričam ti o Persefoni, jer ćeš je prepoznati u sebi, baš onda kada budeš morala da integrišeš nestajanja i rađanje, da se uzdižeš poput feniksa, da nastavljaš proces obnove posle pustoši i zime.
U svakoj od nas, koliko god da ima svetla, ima i tame. Ali i ta tama je dar, možda i najveći, jer se u njoj krije naša moć koju kao Kora, mlada devojka, ne vidimo i ne sagledavamo.
Biće trenutaka kada nećeš videti izlaz, kada ćeš pregovarati sa silama većim od sebe, kada ćeš se dogovarati sa silama u sebi. Ali ako bogovi i boginje mogu umreti i ponovo se roditi, i mi takođe možemo se izbaviti iz tuge na raznovrsne načine. Tome nas uči Persefona.
Uči nas i tome da ćemo u životu proći kroz veliku unutrašnju transformaciju, buđenje. Da možemo da prebrodimo životne krize, gubitke i traume i da iz njih izađemo jače, moćnije i mudrije. Da ćemo možda svesno, možda nesvesno pojesti zrno nara, kao i ova boginja, i dozvoliti da se povežemo sa tamom, proživeti noć naše duše i pristati da se promenimo.
U psihoterapiji se to dešava kada odlučimo da, umesto da se osećamo kao žrtva i panično bežimo od suočavanja sa tamom, uspemo da integrišemo mračne stvari i izrastemo u neku novu osobu sa pomalo drugačijim identitetom.
Uči nas još i da će kao nagrada tog buđenja doći mudrost, zrelost, spoznaja sopstvene snage. Od momenta kada se Kora probudila kao Persefona i prigrlila svoje nove okolnosti tako što je u njima našla snagu, mitologija beleži razne heroje kojima je upravo ona pomogla da prođu kroz tamne lavirinte i izađu ponovo na svetlo dana: Orfej, Herakle, Tezej, Odisej.
Ona postaje svetlo u tami, poznaje puteve koje ni najhrabriji ne bi upoznali, živi u oba sveta: i gornjem i donjem, donosi i život i smrt, i obilje i oskudicu. Prestala je da se oslanja na spoljašnje autoritete i učitelje i pronašla je vođstvo u sebi, identitet nezavisan od toga da je mamina ćerka ili Hadova supruga. Integrisala je traumu i postala kroz to zrela i moćna žena, kraljica podzemnog sveta.
Uostalom, sve je to uspela uz moć ljubavi. Na kraju krajeva svih mitova, Had i Persefona su jedini ostali zauvek zajedno, verni jedno drugom. Da, zato je važna ova priča. Ujutru, kada budeš videla novi dan, to je trenutak sličan onome kada ova moćna žena izlazi ponovo na površinu i kupa se u svetlosti sunca.
Foto: Pexels, Unsplash
