Autor: Astrosestre, astrosestre.com
Znate šta ima novo? Sada, da, baš sada u ovoj ludoj 2020. godini imamo najviše izgleda da uspemo da napravimo nešto mnogo dobro od svojih znanja i iskustava.
Sve, apsolutno S.V.E. radi za nas. Imamo podršku samoorganizovanog, samoispravljajućeg Univerzuma koji nam uvek šalje ljude u pomoć, šanse, prilike za korak unapred i tajne šaptače.
Da li je to uvek vidljivo i očigledno? Pa, ne baš.
Da li je to uvek, u 100 odsto slučajeva tako? Oooo, da!
Evo jedne priče koja to ilustruje, vrlo lepo i slikovito. Ovaj put nije naša. Čule smo je od dr Marianne Williamson, koju smo jednom citirale u našem AstroSis pismu sledećim rečima: „Svako poseduje neku vrstu vere, samo što neko više veruje u moć raka da ga ubije, a neko u moć čuda, beskrajnih mogućnosti, u moć sile, našem oku nevidljive, koja može prekinuti bolest.“
Elem, jednog dana, pre nego što su mobilni telefoni ušli u svakodnevnu upotrebu, Marianne se dogovorila da se nađe sa svojom drugaricom na doručku. Već je bila krenula da se sastane sa njom, kad je shvatila da je sve više i više boli grlo. Sutradan je imala zakazano neko važno predavanje za stotine ljudi, i poslednje što joj je trebalo bila je gnojna angina. A posebno se bojala grlobolje jer joj se to već dešavalo! Baš kad treba da podeli svoje znanje i da stupi na scenu, grlo bi joj zakazalo. Tada bi svi u bekstejdžu bili oko nje, pružali joj podršku i navijali za nju samo da održi taj govor do kraja, da joj ne pukne glas na pola. Što je predavanje bilo važnije, to je grlobolja bila jača. Kao i drama u bekstejdžu.
Tog jutra je delovalo da je ista stvar u najavi, i znala je da mora nešto drugačije da učini. Negde na pola puta, baš kad se upalilo crveno svetlo za pešake, ona odluči da uradi jednu duhovnu praksu momentalnog isceljenja, nešto u stilu te njene vere u moć čuda, beskrajnih mogućnosti, u moć sile, našem oku nevidiljive, koja može prekinuti bolest. Zastane, tačno tu ispred pešačkog prelaza na kome se zadesila, uzemlji se, stavi unutrašnji pogled na grlo, dobro se skoncentriše i sve svoje misli, svu svoju energiju, svu silu koju je pronašla u sebi skupi na tu jednu bolnu tačku u grlu i usmeri ka momentalnom isceljenju. Otvori oči, i – ništa. Grlo je i dalje boli. Istim intenzitetom.
Vreme je da prestanemo da se bavimo time šta je delotvorno, a šta nije. Ne moramo više da se prepucavamo oko toga šta radi, a šta ne radi, potrebno je samo da se upitamo „Šta ja verujem da radi?“
Uđe u kafić pre drugarice (da je imala mobilni, otkazala bi joj ali ovako, šta će, nije imala izbora), sedne za šank i naruči kuvano vino. Ugleda nekog tipa kako je odmerava i pomisli „e samo mi još ovaj fali!“, ali seti se da to iz nje progovara bolest, koja je po pravilu netrpeljiva, pa se natera da mu se nasmeši. On njen osmeh shvati kao znak da može da joj priđe, i pošto sedne pored nje primeti kako je neobično što u toku prepodneva pije kuvano vino. Ona mu objasni situaciju, ispriča mu kako se tek doselila u taj grad i nema svog doktora, te nema recept za lek koji joj inače jedini pomaže, sutra ima važno predavanje i mora da ozdravi, a kuvano vino deluje na grlo kao anestetik. I tada se desi čudo! On joj se predstavi kao doktor, čija je ordinacija tu odmah prekoputa, i predloži joj da posle doručka sa drugaricom skokne do njega da joj prepiše recept. Tako, "čistom slučajnošću" dobije lek koji joj jedini pomaže i shvati dve stvari:
Da ona sama nije na nivou da snagom svojih misli proizvede momentalno isceljenje (još uvek), ali da je Univerzum našao način da joj dostavi lek sa nivoa na kome je.
I da svako ima svoj „lek“, odnosno ono u šta toliko snažno veruje da će ga isceliti, te da svako od nas sprovodi u svom svakodnevnom životu tu najveću mistiku samoorganizujućeg i samoispravljajućeg Univerzuma, a da toga nije ni svestan. Koji će to „lek“ (čitaj: rešenje) biti, e to zavisi od osobe do osobe. Ali svakoga ono u šta veruje instant isceljuje!
I zato, drage sestre…
Vreme je da prestanemo da se bavimo time šta je delotvorno, a šta nije. Ne moramo više da se prepucavamo oko toga šta radi, a šta ne radi, potrebno je samo da se upitamo „Šta ja verujem da radi?“. Uvek prvo sebe. A onda i sve oko sebe. Jer mi znamo, a sad i vi znate, da vera isceljuje. Momentalno. Mistično.
Zar nije sjajna ova novost da sada, da, baš sada u ovoj ludoj 2020. imamo najviše izgleda da uspemo da napravimo nešto mnogo dobro od svojih znanja i iskustava?
Sve, apsolutno S.V.E. radi za nas.
Da li je to uvek vidljivo i očigledno? Pa, ne baš.
Da li je to uvek, u 100 odsto slučajeva tako? Oooo, da!
Foto: Pexels
