Autor: Ana Tomović Zečević
Vrlo često, ništa nije kao što izgleda. Skoro sam dobila pozivnicu za kompanijsku proslavu, baš onu koja mi je nekada značila da sam važna, a danas mi na prvu izgleda da ću ozbiljno protraćiti vreme. S obzirom da već dugo nisam u biznisu kao operativac, pomislih da im se potkrala greška i da sam po difoltu upala u poslate mailove. Naravno sa takvim sledom misli i odlučih da se zahvalim na pozivu i ne odem.
Međutim nakon par dana, neki neobjašnjiv osećaj u stomaku mi šapnu da je važno da se pojavim i proverim, sama sa sobom, o čemu se radi. Glava kaže “ne”, a stomak kaže “da”. Kome poverovati? Spremam se na brzinu, užurbano krećem, jer već kasnim, a sa druge strane osećam da veče klizi, lagano i opušteno. Hmm, interesantna polarnost. “Iz prve” nalazim mesto za parking. Kako sam kročila u svečanu salu, zapljusnuo me je talas dobre energije i nasmejanih lica. Dobrodošlica se osećala u vazduhu. Srela sam ljude koje nisam videla goooodinama, a srdačnost i iskrenost su talasale dobru atmosferu sa svih strana. Zaista bih pogrešila da se nisam odazvala, al’ krije se u vazduhu i još neka tema, zbog koje me je stomak navigirao večeras.
I onda osetih poznati parfem, veliki zagrljaj sa leđa, a topli prsti mi zatvoriše oči. Znam da biste voleli da napišem da je neki mačo tip, bivši frajer, neuzvraćena ljubav... ali nije. Ona je, Višnja. Ona sa kojom sam preskakala svoj prvi lastiš i ona zbog koje sam po prvi put, bez objašnjavanja, odlučila da je bolje okrenuti se i otići bez reči. Sećam se da je tada, nivo mog razočaranja bio začinjen nepodnošljivo kiselim ukusom u ustima. Ukusom ranih višanja. Postojale su situacije za koje nisam imala strpljenja i nisam davala priliku za objašnjenja. Rani radovi. Nezrelo voće. Glava u oblacima.
Sada je ispred mene, gledam je, a na moje veliko iznenađenje srce mi se raduje. Zapravo baš u ovom trenutku i ne mogu da se setim preciznih detalja naše svađe i prekida drugarskog odnosa. Znam samo da je previše želela da uzme. Znam samo da ja nisam bila spremna toliko da dajem. Bile smo obe nezrele kada su u pitanju emocije. Sada me ljubi u obraz i nazaustavljivo priča o tome kako je pogrešila, kako je sve shvatila i koliko sam joj nedostajala. Ovo veče zaista nezaustavljivo klizi.
Odlazim sa proslave, puna utisaka. Polako hodam, a kao da lebdim po hladnom betonu ulice Neznanog junaka i upravo razmišljam o tom junačenju, neznanju i borbi u odnosima. Koliko nam je važnije da smo u pravu, umesto da budemo srećni? Ko pobeđuje - glava, stomak ili srce? Kakva je uloga strpljenja u spašavanju odnosa (ili sebe)?
Nakon par dana, nalazim se Višnjom na reci. Idemo u “brzi hod”, kao nekada kada smo bile devojke. Vidim je u daljini, a srce se raduje. Dok se približavam, pitam se šta me je sprečavalo svih ovih godina da je pozovem? I ako je srce šaputalo, ja ga nisam čula. Nije bilo vreme. Nije bilo zrelo. Izgleda da smo tek sada, obe spremne da na novi način uplovimo tamo gde smo stale. Da se pustimo da teče, baš kao i reka pored koje hodamo.
Foto: Pexels
