Autor: Ana Petrović, psiholog
U istom paketu sa udobnostima savremenog života, večitom trkom za „boljim“ – boljim životom, boljim automobilom, boljom pozicijom, liderskim mestima, većom platom, dočekalo nas je i nekoliko zamki.
Jedna od njih je postavljanje intelekta na pijedestal čovekovih vrlina. Razvoj se često poistovećuje sa usvajanjem znanja i informacija. Uz to, osećanja se smatraju manje vrednima i od čoveka se očekuje da snagom svoje volje bira kako će se osećati u datom trenutku. Ukoliko način na koji se osećamo želimo da navedemo kao razlog za bilo šta onda to dodatno moramo da potkrepimo racionalnim razlozima.
U čemu je zamka? Mišljenje i volja jesu bitne moći kojima ljudsko biće raspolaže, ali nisu one koje opredeljuju da li će biti srećan. Čovekov vrhovni kvalitet je svest. A naša svest ne nalazi se samo u našoj glavi nego u čitavom telu. Isto važi i za nesvesno. Telo je bitan nosilac svih naših iskustava. Ono izražava i sadašnjost i prošlost, istoriju osobe (npr. položaj tela, pokreti ili izraz lica). To je kod nekih ljudi naročito lako primetiti. Oni imaju upečatljivo držanje ili grč na licu. I jezik pokazuje ovu povezanost – odsekle su mi se noge (strah), prevrće mi se želudac (gađenje), osećam leptiriće u stomaku (zaljubljenost)... Dakle, ljudsko biće čini jedinstvo materijalnog (telo) i nematerijalnog (psiha – misli, osećanja, duh…).
Posmatrajući iz ovog ugla, bit čovekova se najpre može povezati sa bivanjem. Bivanje je sposobnost doživljavanja sopstvene celovitosti koja uključuje prirodno isprepletene oblike intelektualnog, emotivnog, telesnog i duhovnog. Ovakvo stanje čoveku pruža doživljaj sreće, ispunjenosti i smisla.
Zato je mnogo važno da u doba vladavine Intelekta dovoljno vremena odvojimo za veštine, radnje i iskustva koji nam omogućavaju da ovaj svet isprobamo, osetimo i doživimo.
„Ako želiš da budeš srećan, budi!“ – Lav Tolstoj
