Autor: Ana Petrović, psiholog, novaston.com
Savremenog čoveka u velikoj meri odlikuje odvojenost – od sebe samog, od drugih, od prirode i prirodnog. Mnogo toga usmerava ga ka sticanju materijalnog, kratkoročnog i potrošnog. To je već dovoljno da se u njemu razvije strepnja da u nekom trenutku neće biti dovoljno svega za sve jer materijalni resursi zaista jesu ograničeni.
Razgovarali smo sa Anom Petrović, psihologom i telesnim psihoterapeutom pod supervizijom. Ana je nedavno pokrenula i svoj sajt, na kome ćete moći da čitate zanimljive tekstove: www.car-je-go.com.
“U redovnim okolnostima mnoge neprijatnosti potiskujemo i/ili kontrolišemo, i tako održavamo ravnotežu. Međutim, u vanrednim prilikama ovo se menja. Naše odbrane prvo jačaju, a onda pod prevelikim pritiskom popuštaju. Tada doživljaj sebe i sveta može da postane vrlo neprijatan, pa i nepodnošljiv. Pojavljuju se razne nelagode – tuga, ljutnja, nemoćan bes, teskoba, napadi panike, doživljaj odsustva smisla, težina, doživljaj velikog unutrašnjeg pritiska… To je sve prirodno. Svako ima nešto što ga odavno tišti i što sada preti da postane još veće i snažnije. Ako osetite jasnu i iznenadnu uznemirenost, ono što odmah sami možete da uradite jeste da se usmerite na sopstveno disanje i nastojite da vam udah i izdah budu što laganiji i ravnomerniji. Dobro je i da potražite podršku osobe u koju imate poverenje i koja na vas deluje umirujuće. Ako osećate da prilika prevazilazi vaše trenutne mogućnosti, kontaktirajte stručnu pomoć. Ovo su vanredne okolnosti na tako mnogo nivoa, i potpuno je u redu tražiti pomoć na redovne i na vanredne načine”, kaže Ana Petrović.
Da li postoji nešto što može da nam pruži olakšanje u ovoj vanrednoj i nepoznatoj situaciji?
Olakšanje može da nam pruži i ako razumemo šta se trenutno dešava sa čovekom kao bićem. Kao i sva živa bića, on je napravljen za kretanje, protok i razmenu. Ovo podrazumeva neprekidan dvosmeran protok – smenu slušanja i odgovaranja, povlačenja i istupanja, primanja i davanja, skupljanja i širenja, upijanja i izražavanja, punjenja i pražnjenja – oblici ispoljavanja su različiti ali se svi svode na ulazni i izlazni smer tog prirodnog toka. Najočigledniji primer je disanje – udisaj i izdisaj. Naša osećanja uklapaju se u ovu šemu.
Budući da je strah skupljanje, njegov „protivotrov“ je širenje – radnje u kojima ono što je unutra izlazi napolje. Širenje kao ispoljavanje izlaznog smera podrazumeva bilo koju vrstu izražavanja – osećanja, razmišljanja, pevanje, pisanje, crtanje, fizičke vežbe, pravljenje nečega…
A šta činiti sa strahom?
Strah je vrsta skupljanja (povlačenja) u onim okolnostima koje opažamo kao nepovoljne i prezahtevne da bismo se sa njima suočili. A to su upravo okolnosti u kojima se nalazimo. Mnogo toga doživljavamo kao opasnost, povukli smo se i skupili kako bismo se zaštitili. Na snazi je naš sistem zaštite a strah je jedan od njegovih alata. Međutim, strah kao alatka nije predviđen za dugotrajna stanja; što duže ovo stanje traje to ljudi trpe sve veći pritisak. Sve nam je teže i teže. Budući da je strah skupljanje, njegov „protivotrov“ je širenje – radnje u kojima ono što je unutra izlazi napolje. Širenje kao ispoljavanje izlaznog smera podrazumeva bilo koju vrstu izražavanja – osećanja, razmišljanja, pevanje, pisanje, crtanje, fizičke vežbe, pravljenje nečega… Šta god vam odgovara, važno je da ono što je unutra izađe napolje. Važno je samo svojim izražavanjem ne ugroziti nekog drugog. Širenje može da bude i upoznavanje života ljudi drugačijih od nas. Na taj način širi se unutrašnje iskustvo. Naš unutrašnji svet može da se širi i na razne druge načine. Maštanje i zamišljanje su dragocene alatke. Ukoliko imate neku sliku u glavi ili simbol koji u vama budi prijatnost, možete češće da mu poklanjate pažnju. Takođe, širenje iskustva dešava se svaki put kada probamo nešto novo. Ma koliko sitno to bilo, nije važno. Važno je uraditi nešto novo, ono što radite desnom rukom probajte levom i obrnuto, promenite mesto gde sedite ili razdeljak na glavi, promenite raspored nameštaja… Postoji i vremensko širenje koje se odnosi na proširivanje vremenskog okvira na koji smo usmereni, npr. pravljenje planova za period koji nas čeka nakon ovog vanrednog.
Naravno, ne treba ni preterivati sa širenjem. Važno je postići što je moguće veću ravnotežu između skupljanja (primanja) i širenja (izražavanja). Jer i primanje ima važnu ulogu. Zahvaljujući njemu saznajemo šta se dešava u svetu oko nas. Ali, opet, važna je umerenost. Ovo se posebno odnosi na prijem vesti koje se tiču virusa. Čitanje (i slušanje) je unos informacija, tada je aktivan ulazni kanal, kanal koji je povezan sa skupljanjem i strahom. Stalna ili neumerena izloženost strahu prenadražuje naš čulno-pojmovni aparat, pokreće fiziološke procese za beg ili borbu (fight or flight). Budući da se trenutno nijedno ne isplati, naš organizam zaglavljuje se u stanju napetosti duže nego što je to prirodom predviđeno, i iz toga izniču brojni drugi problemi. Preterivanje u bilo kom vidu unosa, bilo da se radi o hrani, informacijama ili kontaktu, ima slične nepovoljne rezultate.
Da li ova situacija u kojoj se svi nalazimo ima i neke prednosti?
Vanredne okolnosti možemo da iskoristimo kao neku vrstu psihološkog skenera koji će nam pokazati kakva je slika unutra. Sve ono što je trenutno prenaglašeno, inače postoji u nama. Takođe, ove okolnosti uče nas neke lekcije. Pokazuju nam da postoje stvari na koje možemo da utičemo i one na koje ne možemo. Uočavanje ove razlike zahteva vreme za promišljanje, proveravanje i menjanje trenutnih pogleda na svet.
Ne postoje univerzalna rešenja, nađite ono što vama najviše odgovara.
Pokazuju i šta nam je više a šta manje važno, šta nam je baš potrebno a šta baš i nije. Još jedna važna lekcija vanrednih okolnosti je učenje strpljenja. Izazovi su različiti za ljude sa decom, za samce, one koji rade od kuće, one koji moraju da odlaze na posao, starije ljude, mlađe, ljude sa psima… Svako ima svoju vrstu muke. Ali svi učimo šta znači strpljenje i osećamo koliko to može da bude teško.
Učimo i da tolerišemo nemoć. Tu je važno napraviti razliku između doživljaja nemoći i „nošenja“ nemoći. Nemoć je strašna sama po sebi, ali je još strašnija ako izložimo sebe pritisku da ne smemo da budemo nemoćni. Ako to sebi dopustimo onda otvaramo vrata za spoznavanje onoga što u nama izaziva taj tegobni doživljaj i smanjujemo njegovo opšte važenje. Sa tog mesta lakše je pronaći druga polja na kojima imamo moć i uticaj.
Sve u svemu, toliko toga se dešava da je vrlo lako doživeti preplavljenost. U tim trenucima treba upotrebiti svoju moć povlačenja (svesnog skupljanja) i koliko god je moguće odvojiti se od onoga što nam stvara nemir. Okrenuti se osobama i radnjama koje pružaju utehu i umirenje, potražiti stručnu pomoć. Nije nam lako. Ali ljudi su žilava i prilagodljiva vrsta. Toliko toga smo preživeli, preživećemo i ovo.
