Autor: Ana Petrović, psiholog
Bilo koje osećanje, pa tako i bes, iza sebe može da sakriva neko drugo. To se dešava, jer smo u detinjstvu naučili da su neka osećanja poželjna i korisna, a druga zabranjena i štetna. Međutim, kada govorimo o besu kao opravdanom i odgovarajućem odgovoru na date okolnosti onda je to znak da nas nešto ugrožava.
Bes i srodna stanja poput ljutnje, agresivnog ponašanja, pasivne agresije, predstavljaju odraz čovekovog izlaznog impulsa u prilikama kada se oseća ugroženim, kada mu nešto ruši granice.
Kada govorimo o besu, jako je važno da imamo na umu da odbrana sopstvenog prostora ne opravdava napad na drugo ljudsko biće. Ljudi nikada nisu istinski jedni drugima problem.
Granice su mesto do koga se ja prostirem i od koga počinje ostatak sveta. U tom smislu psihološke granice su subjektivna kategorija i zavise od načina na koji smo vaspitani da doživljavamo sebe. Nekim ljudima (ili u nekim prilikama) granice su slabe i lako se pomeraju ka unutra, tada nevoljno ali lako ustupamo drugima deo svog psihološkog prostora. Suprotno ovome, granice mogu biti pomerene ka spolja, tada ulazimo u tuđi prostor doživljavajući ga kao svoj bez svesti da činimo nešto pogrešno. U svakom slučaju, trenutak kada osetimo bes je onaj u kome osećamo da neko prekoračuje naše granice i ulazi u naš prostor, meša se u našu volju, oduzima nam nešto naše. Bes je zbog toga izvor velike snage i vrlo je važan kako bismo zaštitili svoje granice i svoj prostor. Međutim, nije uvek moguće ili poželjno ponašati se u skladu sa njim. Sposobnost da ustanovimo šta nam smeta i procenimo da li je trenutak pogodan da odreagujemo u skladu sa time kako se osećamo, razlikuje nas od dece i čini odraslima.
Važno je praviti razliku među pokretačima besa, od neposrednog povoda do izvornog uzroka. To je čitav lanac (dete koje plače – umor – naporan dan na poslu – povećan obim posla – loše osmišljen način poslovanja…). Svaki od ovih činilaca je izvor frustracije (potencijalno i besa) i traži posebno rešavanje. Najčešće u datom trenutku na neke ni ne možemo da utičemo. Ono što možemo i što je poželjno jeste da budemo svesni što je moguće više karika u lancu, i da snagu (besa) rasporedimo. Ako je potrošimo na jednu, neprilike rešavamo kratkoročno. Što je više rasporedimo, naši postupci imaju širi i duži domet.
Granice su mesto do koga se ja prostirem i od koga počinje ostatak sveta. U tom smislu psihološke granice su subjektivna kategorija i zavise od načina na koji smo vaspitani da doživljavamo sebe.
Šta da radimo? Svakako je dobro ustanoviti šta nas sve ugrožava i iz čega šta proizilazi. Nakon toga treba proceniti trenutne mogućnosti i snage za suočavanje. U okolnostima kao što su ove, koje prevazilaze mnoge naše moći, opšte i brzo rešenje ne postoji. Potrebno je staviti u službu svoju moć (s)trpljenja uz zadržavanje svesti o tome šta nam smeta; i sačekati trenutak u kojem će odbrana sopstvenih granica, svog psihološkog prostora, imati veće šanse za uspeh. Setite se kako mačka lovi. Pre nego što napadne ona vreba (procenjuje), čeka pogodan trenutak (strpljenje) i napada (trenutak najvećih šansi za uspeh).
Kada govorimo o besu, jako je važno da imamo na umu da odbrana sopstvenog prostora ne opravdava napad na drugo ljudsko biće. Ljudi nikada nisu istinski jedni drugima problem. Mi smo socijalna bića stvorena za saradnju i podržavanje. Nezgoda je u tome što nas glavni okvir savremenog društva usmerava na sticanje ograničenih materijalnih dobara i suparništvo, nameće nam doživljaj da nema dovoljno svega za sve i da moramo da se borimo među sobom. Ipak, beba se ne rađa sa potrebom za određenim brendom nego za bliskošću i povezivanjem. Čovek je podjednako biće materijalnog i nematerijalnog sveta, ograničenog i neograničenog. I iz oba treba da crpi svoju snagu.
Foto: Pexels
