Autor: Dragana Balić
Kaže se u jogi da je simbol podsvesti okean u noći i talasi na njemu. Sedim na terasi sobe koju iznajmljujemo na Goi i gledam u okean u noći koji neprekidno obalu zapljuskuje talasima. Uskoro će sve utihnuti i jedino što ostane je njihov zvuk. Neprekidan…
Podseća nas je da je pred nama u beskrajnom mraku koji vidimo uzburkani okean. Priroda uvek snažno utiče na nas. Pitam se, osvešćujem šta mi donose talasi iz tamnog beskraja koji je predamnom. U koji ne mogu da zakoračim jer ne prima tek tako ali donosi, zapljuskuje…
Zanimljiva je ova jogijska metafora okeana u noći da objasnim svoje osećaje u vezi svega što se ovde dešava. Zgodna je da se filozofira o svemu što je ovde stvarnost i o svemu što je ovde iluzija. Goa je poznata po svom duhu slobode. Da li možemo biti slobodni ako nas neprekidno zapljuskuju talasi podsvesti?
Kada pogledam u sebe, gledam i strah i ushićenje. Zgroženost i obožavanje. Svega ovde ima… I onog predivnog za kojim tragam neprekidno u svom civilizovanom življenju ali i onoga od čega sam zaštićena u svom civilizovanom življenju. Sve je tu… Omamljeni alkoholom, drogama, omamljeni i drogama svojih iluzija živi se bez okova društva. No ipak, pred talasima podsvesti koja nas zavodi u ropstva koja niko drugi, ni na jednom mestu na planeti ne može da nam skine bez naše spremnosti i goruće želje za istinom.
Za mene, ovo je mesto koje me drži budnom. Neprekidno budnom i na neki čudan način napetom. Na neki poseban način oduševljenom i uplašenom u isto vreme. Ovde se zamišlja neki idealan svet.
I svakog jutra izlazi ponovo sunce i obasja te crne talase i donosi još jednu šansu za slobodne korake, slobodne misli, slobodne osećaje… Ali ko smo mi? Ko je to slobodan? Naša uverenja i naši demoni ili naša božanska duša?
A onda kad svane dan i osvetli okean, osvetli i gomile smeća, mršave pse i krave, Indijce koji su prespavali pod otvorenim nebom i srećni su zbog svog sezonskog posla. Zbog sitne dnevnice, mekanog peska pod sobom dok sanjaju ruskinju u tanga kupaćem koju su sreli. I više ne znam kada je veći mrak, kada zalazi ili kada izlazi sunce. A opet ne znam kada je veća lepota, kada zalazi ili izlazi sunce. Za mene, ovo je mesto koje me drži budnom. Neprekidno budnom i na neki čudan način napetom. Na neki poseban način oduševljenom i uplašenom u isto vreme. Ovde se zamišlja neki idealan svet. Shvatili smo da je biti na odmoru jako dobro. Da je imati slobodnu volju, svo vreme sveta i nemati odgovornosti jako lepo. Poželeli smo da tako živimo neprekidno. Da ovo bude mesto u kome živimo mimo sistema koji nam čak i ako to ne primećujemo oduzima dostojanstvo i slobodu. Zanimljivi su procesi koji su se u meni pokrenuli ovde i žao mi je što ću zanemariti mudre i predivne ljude koji uživaju u duhu Goe i pisati malo o onima koji u duhovnosti, hipi filozofiji i nomadskom načinu života traže izgovor za svoju lenjost.
Kako izgleda idealan svet?
Da li idealan svet zaista izgleda tako da nas služe Indijci za minimalne dnevnice a da mi ne radimo apsolutno ništa zauvek? Kada mi kažu: Madam… Nekad mi oči zasuze od njihove poniznosti pred „belim Bogovima“, nekad me uplaši spremnost da svojom poniznošću zapravo prevare. Da li bi život mimo društvenih okova mogao da bude takav da smo ipak društveno svesni? Ili mislimo da samom svojom spoznajom da je biti na odmoru super zaslužujemo da se neko drugi popne na drvo da nam nabere kokos a onda ga fino obradi i posluži nam ga sa slamčicom? Za te malo ekstremnije hipi filozofe imam jednostavno pitanje: Da li si stvarno slobodan kada zavisiš od nečije milostinje i da li si zaista srećan ako sediš pod palmom, rastopljen u svojoj lenjosti, opijen i omamljen veštačkim sredstvima za ulepšavanje sveta? Ili možda ipak nešto sasvim drugo?
Ne znam zašto, ali priznajem malo me ljute takvi filozofi. Možda zato što su mi i pored svog otvorenog uma u svojoj umišljenosti ili izgubljenosti mnogo manje zanimljivi od naših prezaposlenih domaćina koji ti se bez obzira na minimalnu dnevnicu, bez sobe, tuša i kreveta uvek u prolazu nasmeju. Možda i zato što sam tokom poslednjih 15-ak godina koliko se krećem u duhovnim krugovima nailazila na razne vrlo opasne i maskirane oblike lenjosti, umišljenosti, zavisti i mržnje pa mi je nekad draže da se družim sa jednostavnim i nevinim dušama koje nikada ne koriste reč duhovnost a pred njihovom plemenitosću i dobrotom možemo samo da se poklonimo.
Bila sam ponekad zamoljena da pomognem nesnađenim duhovnim putnicima da zarade novac. Jer razumem koliko je svet grub za nas koji radimo na tome da smo sve senzitivniji. Ali kada bih im našla posao ili prepuštala deo svojih časova bilo je hiljadu razloga zašto oni to ne mogu. Uglavnom su preduhovni za zarađivanje novca. O sjajno, ali oni koji su zaista odabrali put odricanja od materije, ne gaje u sebi zavist i patnju zbog toga. I zato me je nekad bolelo što su svoje odustajanje pravdali unižavajući moje napore. Sve su nekako znali o meni. Da sam imala sreće. Da sam u stvari možda i površna u duhovnosti ako od nje zarađujem. A još je i najgore kada ništa od toga nisu mogli da kažu jer su znali da nije istina i ostajali u sirovoj neobrađenoj mržnji i zavisti… I naravno, zavist je upravo njihova, ne moja ali zar ne bi bilo lepše da smo ljubazni jedni prema drugima? Da učimo ono što neko zna bolje i podučavamo ono što mi znamo bolje? Koliko sam ja patila zbog grubog sveta i pregrubih načina da zaradim novac da platim svoje prve seminare joge, znam samo ja i moji najbliži. Koliko sam vapila za duhovnim znanjima znaju samo suze mog detinjstva. I odavno mi nije važno šta neko o meni misli i govori, samo, zar svet ne bi bio lepše mesto da smo malo nežniji i saosećajniji jedni za druge? Zahvalna sam na svim mojim prijateljima i bliskim dušama sa kojima mogu da delim upravo ljubav, radost i podršku. Imam ih jako puno. Ali moram da priznam da u poslednje vreme izbegavam neke duhovne skupove nakon kojih me skoro uvek bole glava ili stomak. Kao neka umišljena elita koja neprekidno odmerava snage. Ko je duhovniji? Da li to pitanje zaista postoji ako u sebi imaš istinsku želju za duhovnom spoznajom?
Ali da se vratim Goi…
Ne liči na mene da budem isključiva ni prema kome. Pa nije to ni ovde slučaj. Šta ja znam da li je neko bio afrički rob u prošlom životu pa je u ovom zaslužio od države ili strica neko nasledstvo da može da odmara i uživa i da mu drugi beru kokose Možda je baš to njemu potrebno za dalju evoluciju. Ali ne govorim ja o tome. Govorim samo o onima koji propuštaju svoju sreću zaglavljeni u iluziju o slobodi. Ako ti je zaista dovoljno jako malo i sve što možeš i želiš jeste da stvaraš makar umirao od gladi. Ili da meditiraš u pećini i pustiš da ti Šiva donese hranu? O ja mogu samo da se poklonim takvim umetnicima i duhovnjacima. Oni su toliko razvezani od svega za šta smo mi vezani, i toliko predani svojoj duši da osnovne potrebe za njih zaista uredi kosmos. Nije problem ni ako neko uživa iskustvo odmora trenutno ili stalno ako je to zaista njegova priča sada. Ali svi oni su jako retki, mnogo su češći oni koji su se samo razmazali po plaži i maštaju o bogatstvu ali ih mnogo mrzi da se pomere.
Svako od nas zaslužuje da iskusi putovanje na kome je apsolutno slobodan i podržan. Mesto u kome si sasvim ok takav kakav si. Svako od nas zaslužuje da duže od 10 dana ne radi ništa i podseti se vremena kada je bio dete
i radio ono što želi.
Ako izuzmem ovu ekstremnu vrstu fanatičnih lenjivaca, Goa je idealno mesto da se opustimo, ali ako smo za to spremni. Jer, ona izaziva na neke svoje načine, vrlo lako nam osvesti koliko smo zaljubljeni u svoje ropstvo, u svoju iluziju sigurnosti i komfora. Ili koliko smo željni slobode pa moramo da imamo mudrost i snagu da obuzdamo razuzdanost nakon godina ropstva koja bi nas lako kao i prethodno pomenute fanatične lenjivce odvela u nova ropstva. A ta ropstva nam još dublje uništavaju dostojanstvo i svaku radost. Ovde imaš priliku da sve otpustiš, raširiš ruke i iz dubine svog postojanja ispustiš krik. Da dobiješ podršku iako je ona samo „Goan trip“ možda, ali lepo je iskusiti da te niko ne prosuđuje i osuđuje već te podržava i bodri. Ovde imaš priliku, ako si mudar da raskrinkaš svoje ropstvo ali onda odeš na neko mirno mesto i osetiš šta je stvarno idealan život. Svako od nas zaslužuje da iskusi putovanje na kome je apsolutno slobodan i podržan. Mesto u kome si sasvim ok takav kakav si. Svako od nas zaslužuje da duže od 10 dana ne radi ništa i podseti se vremena kada je bio dete i radio ono što želi. Svako od nas bi morao sebi da dozvoli apsolutni odmak od svih uloga i preispita svoje mesto na kome stoji. I da se onda povuče od silne zabave i u svojoj dubokoj meditaciji polako zaista dođe kući. Da raščisti prostor i oseti da je stvaranje, naša prava priroda. Kao što je tvorac iz čiste ljubavi počeo da stvara ovaj svet, nalik njemu i mi želimo da stvaramo. Želimo da sami uberemo svoj kokos, da sami posadimo svoju hranu ili da stvorimo novo biće ili nova umetnička i naučna dela. Nesagledive su mogućnosti stvaranja najsavršenijeg bića na planeti kada dođe do svoje prirode.
U svojoj najdubljoj meditaciji, shvatićemo da i kada nas nikakve spoljašnje stege ne kontrolišu, robovi smo svoje inercije, nesvesnosti, dubokog sna koji sanjamo otvorenih očiju. Ako u svom telu ne pokrećemo energiju, ono postane letargično i tamastično. Ono ne želi da ustane iz kreveta. Ako su hrana, voda i vazduh na dohvat ruke ono nema razlog da ustane. Ako je još tu i plazma tv ili mobilni telefon onda ni naš um nema potrebu da ustane. Čak i kada se u nama rodi neka predivna vizija i zagolica naš um, naše telo je ne podržava, ne prati, ono ostaje inertno. Kada se umirimo duboko u sebi, shvatićemo da je naše unutrašnje ropstvo mnogo veće od ovog spoljašnjeg. I da sve što spolja postoji samo su sredstva i okolnosti kroz koje ćemo se izraziti ali kada izraz dođe. Kada izraz dođe… Kada izraz dođe nije mu važno da li nailazi na okolnosti i probleme 16. 18. ili 21. veka, izraz je najbolji mogući za taj trenutak.
Uvek ispred
Iako se čini da danas imamo više informacija nego ikad, zapravo smo samo svesniji koliko ništa ne možemo da uradimo jer kao da oni koji upravljaju jedini vide sve i uvek su tri koraka ispred nas. Svesni smo koliko je teško doći do ispravnih informacija da bismo znali pravac svog delovanja. Mi diskutujemo o veri u Boga ali zapravo i sve druge stvari su kod nas na nivou verovanja. Neki veruju isključivo u zvanično priznate informacije, neki isključivo u alternativne a neki žele da znaju istinu na čijoj god ona strani bila a najčešće je negde na pola puta. Ali problem je što ne možemo da znamo sve o svemu i ne možemo da budemo u svim laboraorijama u kojima se nešto istražuje kako bismo se sami uverili u istinu. Moramo da verujemo. Na osnovu svojih dosadašnjih iskutava, intuicije i svega što jesmo verujemo nekoj od strana. Ali ako zaista želimo da znamo istinu i ne stajemo olako na nečiju stranu vrlo je verovatno da ćemo dugo tapkati u mestu vrteći se zbunjeno oko sebe i gledajući u svim mogućim pravcima.
Goa je mesto gde se sreću i mladi i stari, i porodice i usamljenici, i ljubitelji narkotika i jogiji. Goa ima najlepše zalaske sunca pred kojim svako pokazuje svoje veštine. Vrti vatru, žonglira, radi jogu ili thai chi, prodaje svoje rukotvorine,
svira ili peva.
I upravo zato nije dovoljno tragati za informacijama spolja. Neophodno je doći do sebe, istinitog sebe i ono onda zna koju stranu treba podržati ili koju svoju ideju treba izraziti da bude podržana.
Kako je Goa mesto koje bih sigurno posetila ponovo, moram malo da joj se iskupim. Govorila sam uglavnom o onome što je uzburkalo neke moje procese pa nisam dovoljno rekla o njenim lepotama. Goa je mesto gde se sreću i mladi i stari, i porodice i usamljenici, i ljubitelji narkotika i jogiji. Goa ima najlepše zalaske sunca pred kojim svako pokazuje svoje veštine. Vrti vatru, žonglira, radi jogu ili thai chi, prodaje svoje rukotvorine, svira ili peva. I sve to uz šuštanje talasa i ogromno prostranstvo, čini posebnu magiju koju samo Goa poseduje. Jeftina, čarobna i slobodna. Gomila vegetarijanskih restorana, shopova, nikad više skutera, muzike ali i mira. Toliko sam bila zbunjena svojim dvostrukim doživljajem ovog mesta da smo Maja i ja intervjuisali ljude za neki budući kratki dokumentarac pitajući ih: Why are you here? Mislim da će mi trebati još koji odlazak na ovo mesto da u potpunosti shvatim šta je u meni probudilo.
