Autor: Jasmina Stojanović
Bila jednom jedna žena koja je ceo život provela penjući se na planinu, od malena. To je jedino što je umela od trenutka kada se sećala, i kako je rasla, tako se uspinjala sve više i više po liticama i strminama…
Njeno penjanje postalo je automatsko kao i njeno disanje. Jednog dana, popela je svoj najviši vrh i stigla do sledeće tačke, srećna i ponosna što će osvojiti još jedan nemili teren. Ali, ugledala je jezero. Za nju, koja je celog života planinar, i jezero je postalo neka vrsta modre planine. „U redu, popeću se i na ovu čudnu planinu!“, mora da je pomislila i rešila je da ga pređe istim onim pokušajima koje je koristila kada je osvajala vrhove. Ali pokretima koji su je sada samo umarali i uz koje nije nigde mogla da napreduje. Koračala je kroz jezero „nogu pred nogu“, ali samo je padala i propadala i nije odmicala od obale. Taman kada je počela da razmišlja o odustajanju, ugledala je čoveka na površini „modre planine“, kako glatko klizi, jedva pomerajući noge i ruke. „Šta to radiš, ženo“, doviknuo joj je. „Zar to nije očigledno?“, odgovorila je. „Penjem se.“
Dobra ženo“, reče čovek iz jezera, „zar ti ne znaš da ne možeš da se popneš na jezero? Jedini način da ga pređeš jeste da ga preplivaš.“ Žena se pobunila, počela je da objašnjava kako je ona odličan planinar, kako celog života jedino to radi, kako za nju ne postoje vrhovi koje nije osvojila... „Ta veština ti neće biti od pomoći ovde u vodi“, reče čovek. „Treba ti jedna vrsta mudrosti da te dovede na vrh planine – moraš biti jača od nje. Sada moraš da naučiš drugu vrstu mudrosti – moraš se predati snazi vode i dozvoliti joj da bude jača od tebe. Više ne moraš toliko da se trudiš. U stvari, što se manje trudiš, bolje ćeš proći!“ A onda ju je naučio da pliva. Naučio ju je da je snaga potčinjavanja isto tako moćna kao snaga savladavanja.
Postoji predanje o Budi, kada je napustio Pataliputtu. Tokom svog poslednjeg putovanja, trebalo je da pređe Gang, kako bi stigao do Vesalija.
Do jedne tačke ispunjenja u našim životima nosi nas jedna vrsta energije, baš ona koja je neophodna za ono što treba da postignemo. Ali kada naiđemo na modru planinu, na promenu, na izazov, na nove uslove, ili nove ljude, potrebna nam je nova vrsta energije, veština o kojoj možda i ništa ne znamo i do tog momenta nismo ni znali da postoji. Energija delanja nas gura, tera da se borimo i stvaramo. Energija postojanja nam pruža sreću. Jer mora biti da život znači mnogo više od toga da imamo sve. Mora biti da život jeste u tome da budemo sve. Ne vredi da se penjemo na jezero. Ali ono što mi jesmo može da nas održi da hodamo po vodi.
Treba ti jedna vrsta mudrosti da te dovede na vrh planine – moraš biti jača od nje. Sada moraš da naučiš drugu vrstu mudrosti – moraš se predati snazi vode i dozvoliti joj da bude jača od tebe.
I to doslovno. Primer za to nam je kapetan Česli Barnet „Sali“ Salenberger III, koji je neverovatnim manevrom sleteo na reku Hadson i tako spasio živote 155 putnika, nakon što je američki avion imao nesreću napuštajući njujorški aerodrom. Jato ptica je uletelo u njegov motor i potpuno ga onesposobio, preteći da obori avion. Međutim, kapetan sa posadom je sleteo na reku i putnici su sedeli na krlima aviona koji je plutao, čekajući spasioce. Mirno. Kasnije su izjavili da je sve bilo jednostavno i da nije bilo panike. Nakon nekoliko nedelja u magazinu Newsweek, kapetan Salenberger predstavio je svoju verziju događaja, kako ga je on video: „Mi jednostavno nismo hteli da odustanemo. Možda na sličan način svako ko prolazi kroz neku dramu u svom životu može sebe da podseti da, bez obzira na to koliko su okolnosti strašne ili koliko vremena imaju da se sa njima nose, uvek su moguće nekakve dalje radnje. Uvek postoji neki izlaz, čak i iz vrlo teških situacija. Možete preživeti!“
Mora biti da život znači mnogo više od toga da imamo sve. Mora biti da život jeste u tome da budemo sve.
O hodanju po vodi na ovim prostorima možda najviše znamo po priči iz Biblije. Međutim, motiv je mnogo stariji. Postoji predanje o Budi, kada je napustio Pataliputtu. Tokom svog poslednjeg putovanja, trebalo je da pređe Gang, kako bi stigao do Vesalija. Ljudi iz grada su počeli da grade splavove, tražili su skelu ili čamac da ga prevezu. Prema Mahaparinibbana sutti, Buda je hitro nestao sa jedne obale i pojavio se na drugoj. Osvrnuo se i pogledao preko reke, i videvši ljude kako jure obalom, rekao je: "Kada žele da pređu reku ili jezero, ljudi podignu most ili načine splav, ali mudri su već na drugoj obali."
„Dobra ženo“, reče čovek iz jezera, „zar ti ne znaš da ne možeš da se popneš na jezero? Jedini način da ga pređeš jeste da ga preplivaš.“ Žena se pobunila, počela je da objašnjava kako je ona odličan planinar, kako celog života jedino to radi, kako za nju ne postoje vrhovi koje nije osvojila... „Ta veština ti neće biti od pomoći ovde u vodi“, reče čovek. „Treba ti jedna vrsta mudrosti da te dovede na vrh planine – moraš biti jača od nje. Sada moraš da naučiš drugu vrstu mudrosti – moraš se predati snazi vode i dozvoliti joj da bude jača od tebe. Više ne moraš toliko da se trudiš. U stvari, što se manje trudiš, bolje ćeš proći!“ A onda ju je naučio da pliva. Naučio ju je da je snaga potčinjavanja isto tako moćna kao snaga savladavanja.
Do jedne tačke ispunjenja u našim životima nosi nas jedna vrsta energije, baš ona koja je neophodna za ono što treba da postignemo. Ali kada naiđemo na modru planinu, na promenu, na izazov, na nove uslove, ili nove ljude, potrebna nam je nova vrsta energije, veština o kojoj možda i ništa ne znamo i do tog momenta nismo ni znali da postoji. Energija delanja nas gura, tera da se borimo i stvaramo. Energija postojanja nam pruža sreću. Jer mora biti da život znači mnogo više od toga da imamo sve. Mora biti da život jeste u tome da budemo sve. Ne vredi da se penjemo na jezero. Ali ono što mi jesmo može da nas održi da hodamo po vodi.
Foto: Unsplash
