Autor: Jasmina Stojanović
Svakog jutra, u praskozorje, destine žena se približavalo obali mora, sekući mrak upaljenim bakljama od bambusa. Neke bi bile obnaženih grudi, noseći samo fundoshi (parče tkanine oko kukova) i tenugi (maramu). Japanske sirene bi skočile u vodu i lagano, graciozno a moćno, nestale pod talasima i do 10 metara dubine, bez maske, bez odela, bez opreme.
Ama – žene mora, uminchi ili knito su žene ronioci koje su poznate kao skupljači bisera i vekovima su bile deo japanske tradicije, tako što su roneći na dah pretraživale obale ove čudesne zemlje. U potrazi za biserima oslanjale su se na svoje sposobnosti i tehnike disanja, kako bi uspele da zadrže dah i do dva minuta, a dnevno su radile četiri sata. Tajna uspešnosti nije bila u tome koliko Ama može da zadrži dah, već koliko brzo može da lovi. Jer dok njeno telo obavija hladnoća japanskih mora, dok je nose struje i dok bez ikakve opreme traga za svojim blagom, tokom ta dva minuta, Ama mora da bude efikasna i brza. Biseri koje bi japanske sirene izvukle na površinu bili su jako vredni, a ovu tradiciju bi od majki nasleđivale ćerke.
Istorija Ama postoji najmanje 2000 godina, a postoje naznake da su poznate i u tekstovma iz 8. veka, iz Monyoshu zbirke japanske poezije i knjige „Priče sa uzglavlja“ Sei Shanagon iz 10. veka. Japanske sirene, snažne i smele vodene nimfe, tragačice za blagom, spojene sa prirodom i prirodnim ciklusima su me inspirisale da se zapitam, koliko duboko možemo da zaronimo, tražeći svoj biser? Koliko dugo možemo da zadržimo svoj dah, nošeni strujama, preplavljeni talasima, da bismo pronašli nešto dragoceno i skriveno što niko možda i ne vidi i čemu će neko na suvom, na obali daleko od izazova dati vrednost? Šta je to što nas istinski nagoni da koračamo kroz mrak noseći samo jedno svetlo i osvetljavajući sebi put do dubina u kojima ne znamo šta nas čeka. Ali znamo da baš onamo moramo poći, po svaku cenu, korak po korak, otkucaj srca za otkucajem srca.
Znanje i veština, ali i zvuk talasa u uhu i veliko plavetnilo pod kapcima Ame su nasleđivale vekovima. Kada bi bile osuđene na kopno, daleko od mora, sigurno se njihovo telo grčilo na suvom i tražilo vodu, sigurno su njihove ruke prebirale po lišću kao što bi mahale pod talasima, sigurno su ih zvezde vukle za kosu i šaputale im da ih prate do pučine. Sigurno, a da možda nisu ni znale kakve su to unutrašnje plime i oseke koje ih nose.
Istorija Ama postoji najmanje 2000 godina, a postoje naznake da su poznate i u tekstovma iz 8. veka, iz Monyoshu zbirke japanske poezije i knjige „Priče sa uzglavlja“ Sei Shanagon iz 10. veka.
Žene koje vade bisere nisu daleko od nas. Svaka od nas je Ama, koja poželi da pronađe tu svoju iskonsku prirodu, koja želi da se utopi tamo gde je baš prijatno iako prkosi razumu, i tamo gde će desetine drugih znati i osećati da je tih nekoliko bisera pronađenih u dubinama mora vrednije od bilo kakve procene i bilo kakvog novca koji neko može da ponudi. Koja može spremno da ispuni pluća dahom i skoči. Sreća dolazi onda kada postanemo svesni toga gde smo i kada u potpunosti osećamo ono što radimo, šta god to bilo, te samim tim sreća nije dobitak, nešto što ćemo uhvatiti – već veština. Način na koji proživljavamo svaki trenutak, sposobnost koju moramo usavršavati, iskustvo u kome granice nestaju i kada nastupi ljubav.
Pre nego što skočite u novu potragu, pre nego što zadržite dah i zaplivate, postavite sebi ova pitanja:
„Da li sam srećna?“
„Šta ja uistinu radim ovde?“
„Radim li ono zbog čega sam i došla?“
„Imam li dovoljno stvarnih trenutaka u životu?“
I koji vam to biser nedostaje za kolekciju niski koju ste do sada napravile?
