Autor i foto: Jelena Jović
“Colour is a power which directly influences the soul.” - Wassily Kandinsky
Kada smo tinejdžeri ili veoma mladi, jedva čekamo da uđemo u svet odraslih, da život poprimi ozbiljne i stroge konture, kako bismo se osećali važnim i prihvaćenim u društvu. Provereni obrasci i forme postaju vodiči kako da usmeravamo svoj život i on vrlo brzo dobija oštre i jasne granice i gubi boje našeg detinjstva, da bi polako postajao crno-beli i sve više poprimao sive nijanse. Budimo se svakog jutra po usvojenom šablonu i svaka nepredviđena okolnost, iznenađenje uzdrma naš tako posvećeno izgrađen sistem u kojem ostajemo slepi za sve boje širokog spektra svetlosti jer sigurnije je, pomislimo i provereno – crno-belo.
Iako me je dugo godina privlačio odlazak u Indiju i to upravo u vreme čuvenog festivala koji najavljuje dolazak proleća, nisam mogla ni da pretpostavim koliko će prisustvo i učestvovanje u Holi festivalu napraviti vatromet unutar mog bića.
Svake godine se dešava u vreme prvog Punog Meseca u martu i običaj je da se u toj noći uoči Holija upali velika vatra. Na tu lomaču na prostranim trgovima prisutni bacaju sve ono čega žele da se oslobode, simbolično i figurativno, kako bi od sledećeg dana započeli novi ciklus. U Hindu tradiciji pročišćenje vatrom ima značajno mesto u svim fazama životnog ciklusa. Osećaj neverovatnog olakšanja se zaista javi kada nakon energetskog prenošenja svih svojih briga, sumnji, razočarenja, tuga, boli u grančice, lišće, papiriće, tkanine, bacite sve to veliku vatru i ona ih „proguta“. Sa tim osećajem sam zaspala, ali i uzbuđenjem zbog predstojećeg dana za koji sam se spremila kako to običaji nalažu. Počelo je da se otvara neko prostrano polje u meni spremno da pruži, primi i razmeni sve ono čisto, iskreno i suptilno, što svako od nas gaji u sebi, nakon oslobađanja kroz vatru „tereta“ koji je sve to skrivao i zamaskirao do tad.
Sa nekom do tada neprepoznatom lakoćom, uputila sam se iz hotela, do ulica i trgova gradića Puškara, da proslavljajući Festival boja, kako ga zovu, proslavljam Život.
Probudila sam se tog prvog Holi jutra u životu, uzbuđena, poput treme pred veliki nastup i obukla za to spremljenu nevino belu pamučnu haljinu, poput slikarskog platna se ogrnuvši njom. U takođe belu platnenu torbicu, spakovala sam boje u prahu koje sam prethodne večeri kupila, 12 kesica prirodnih boja, brižljivo ih zagledajući svaku dok su „vrištale“ svojim intenzitetom, a moje uzbuđenje još više raslo. Sa nekom do tada neprepoznatom lakoćom, uputila sam se iz hotela, do ulica i trgova gradića Puškara, da proslavljajući Festival boja, kako ga zovu, proslavljam Život.
Uzvikujući Hay Holi ili Srećan Holi, svaki prolaznik bi šaku punu praha neke od boja bacio u mom pravcu, a ja bih mu na isti način uzvratila... Glasna muzika je „podizala“ atmosferu i mnogi su plesali, njihali se u vedrim ritmovima, sa sunčanim naočarima kako bi zaštitili oči od obojenog praha i ono što je krasilo prizor gde god bih se okrenula jesu široki osmesi. Valjda zbog kontrasta od već obojene kože lica, dolazili su do izražaja belina zuba i sjaj u očima.
Oslobođena je količina radosti tolika da se i nekoliko meseci kasnije napajam sa tog izvora u sebi. Osećaji slobode, lakoće, bezbrižnosti, nesputanosti, ljubavi prema svima i svemu poput vatrometa su se raspšili u meni i podsetili me koliko propuštam Život u njegovoj punoći ako zanemarim boje. Svaka od njih svojom simbolikom gledajući „fleke“ na svojoj haljini pokazivala je i otkrivala jedan po jedan segment koji je trebalo obojiti.
Zabavljali smo se tumačeći poruke koje nam Univezum šalje kroz boju kojom smo najčešće bili pogođeni.
I svi smo bili umrljani bojama, poput dece koja su dobila dozvolu od mame da se slobodno igraju, da ne brinu ako se uprljaju, samo da se prepuste spontano svakom sledećem trenutku i novoj gomilici boje koja leti kroz vazduh izbačena iz šake nepoznatnog, nasmejanog prolaznika do njihovog lica, kose, grudi, ruku, leđa, stomaka… Odeća nam je svima do ranog popodneva postala smeđa, što obično biva kada se pomešaju sve boje, ali ipak na nekim skrivenijim delovima tela dominirala je čista boja. Zabavljali smo se tumačeći poruke koje nam Univezum šalje kroz boju kojom smo najčešće bili pogođeni. Umor je brzo stigao jer smo nenaviknuti da više sati budemo u stanju ekstaze, preplavljeni radošću kojom smo se do tada, tek ponekad je dobijajući na kašičicu, zadovoljavali.
Holi nas uči da se vratimo svojoj unutrašnjoj radosti, da unesemo boje u svoj život, da se setimo kako je lako crpeti iz tog našeg rezorvoara Ljubav i koliko je lepo razmenjivati je sa drugima bez ikakvog plana i očekivanja, bez pravila i ograničenja. Divno je podsetiti se kako je oslobađajuće biti umrljan bojom, prljave odeće, umoran od igre, ali istinski srećan.
Živeo Holi!
