Autor: Jelena Jović, www.jjtravelblog.rs, IG jjtravelblog, FB JJ Travel
Ili - kako sam dospela na Rooftop no. 1 u Bruklinu
Oduvek sam volela potkrovlja, penthause, a naročito krovne terase. Kao da u njima ili na njima postoji neki drugačiji svet, prozračan, magičan, inspirativan toliko da imam utisak da bih, živeći na jednom takvom čarobnom mestu, konstantno kreirala i stvarala. Kao da tamo postoje vrata kroz koja bi lako i lepršavo poput leptira, izlazila iz mene sva moja dela, koja još uvek čuče u šarenom unutrašnjem prostoru mog srca…
Putovanje u Njujork je bilo poklon za 40-i jubilarni rođendan. Poklon samoj sebi. Ta činjenica mi je pomogla i da na najlakši mogući način dobijem američku vizu. Službenica u Ambasadi se samo slatko nasmejala i odobrila vizu bez ikakvih dodatnih pitanja i razmatranja. Valjda su iskrenost, entuzijazam i oduševljenje koje je pročitala u mojim očima bili važniji od sve dokumentacije sa kojom sam aplicirala.
U Njujorku sve nekako prirodno vuče da gledaš gore kao da koračaš nekim dubokim tesnim kanjonom i svi ti neboderi su me nekako mamili da se popnem i osmotrim šta se sve to sa tih visokih zgrada vidi, iz ptičije perspektive da zavirim u taj užurbani, pomalo haotični život koji se ispod mene događa. I obišla sam sva turistička mesta na poslednjim spratovima visokih zgrada poput Empire State building-a, Rockfeller centra, ali ta moja strast za rooftop-ovima nije bila zadovoljena. Želela sam da posetim neki od ušuškanih njujorških klubova koji su baš kako sam i zamišljala smešteni na krovnim terasama visokih zgrada i nebodera. Drugarica kod koje sam odsela me je obeshrabrila informacijama da se tamo može doći samo uz prethodne rezervacije (neko duže vreme unapred), da se insistira na određenom dress code-u i da moj odlazak tamo sigurno ne mogu da pokriju sredstva na mojoj kreditnoj kartici koju treba da priložim kao garanciju za ulazak. Nikako nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da će poseta nekoj njujorškoj krovnoj terasi ostati samo neodsanjani san…
Danima sam šetala i upijala energiju ovog posebnog grada u svojim sportsko-elegantnim outfitima (naročito se odnosi na obuću i moje omiljene crvene patike koje u određenoj meri i definišu moj stil na putovanjima) odabranim tako da me podrže u ozbiljnoj kilometraži koju sam, ako se nisam vozila čuvenim njujorškim metroom, uglavnom prepešačila. Šetajući mostom koji me je u svakom smislu oduševio, legendarnim Brooklyn bridge-om, pažnju mi je privukla jedna krovna terasa sa bruklinske strane sa koje se, jasno se to videlo, otvarao najlepši pogled na Menhetn kao da su sve fotografije ovog dela Njujorka nastale upravo tamo. Bio je to klub, jedan od onih za koje sam bila upozorena da po svemu sudeći, ne bih bila dobrodošla. Bilo je kasno popodne, skoro pred zalazak sunca i moji čežnjivi pogledi su bili usmereni na to mesto koje je tada postalo moja velika (neostvarena) želja. Međutim, nikako nisam mogla da se pomirim s činjenicom da se javila takva ogromna želja, a da nema mogućnosti da se ostvari. Nekako sam duboko u sebi na osnovu osećaja, pa i iz samog iskustva znala, da Univerzum ima neki plan.
Poslednjeg dana, mog po svemu posebnog boravka u Njujorku, sa rancem na leđima koji je ,,pucao’’ od poklona koje sam kupila za moje drage ljude koji su se, znala sam, radovali nekom suveniru ili sitnici iz Velike Jabuke, u najsportskijem outfit-u do tad, pantalonama sa maskirnim dezenom i neizostavnim crvenim patikama, umorna od napornih pešanja i tog i svih prethodnih dana, spontano ponovo našla na Brooklyn bridge-u. Bilo je već veče i svetla grada koji nikada ne spava su stvarala magičnu atmosferu ushićenja i možda je baš taj detalj bio presudan i podržao me da se usudim da ostvarim svoju želju koju sam već ,,otpisala’’ kao nemoguću. Prešla sam most i kao da me je neka nevidljiva ruka vodila ka zgradi sa bruklinske strane na čijem se vrhu nalazila ,,moja’’ željena krovna terasa i klub koji se simbolično zove Rooftop no. 1.
Obezbeđenje u strogim firmiranim odelima me je dočekalo sa izrazom čuđenja dok su me odmeravali od glave do pete, ali ipak mi se ljubazno obrativši sa pitanjem gde sam se uputila i naravno da li imam rezervaciju. Pregledavši moju ličnu kartu koju sam pružila momku koji je tražio isprave, pogledao me je sa širokim osmehom, očigledno fan našeg najboljeg tenisera i iz tog razloga blagonaklon prema nama koji su iz Novakove Srbije. Kao da opravdava sebe za ono što će uslediti, ugledavši fotoaparat oko mog vrata, rekao je da pretpostavlja da želim da napravim samo nekoliko fotografija šljaštećeg Menhetna se druge strane reke Ist River. U šoku i pomalo zbunjena , ali i dalje samouverenog stava, potvrdila sam i šeretski dodala da ću možda popiti i neki od čuvenih koktela.
Sa ličnom kartom kao dokazom da potičem iz Srbije u ruci, pretovarenim rancem na leđima, fotoaparatom oko vrata, u svojim ,,srećnim’’crvenim patikama, zakoračila sam u lift koji me je vozio na poslednji sprat, do mesta o kom sam maštala i koje se za nekoliko trenutaka ukazalo pred mojim očima. I jesam napravila nekoliko fotografija i jesu me gosti kluba čudno gledali jer sam se toliko vizuelno razlikovala od njih, kao da sam tu zalutala i jesam popila jedan Menhetn koktel da bar malo smirim uzbuđenje. Sve to više nije bilo toliko važno u poređenju sa osećajem da sam mimo svih pravila i protokola, mimo svih obeshrabrivanja i negiranja, verna sebi i svoja bez kompromisa i prilagođavanja, sa svojevrsnom drskošću u stavu da me ništa ne može zaustaviti, ostvarila jedan svoj san.
Foto: Unsplash, Jelena Jović
