Ova priča bi trebalo da se zove „Selma i topla čokolada“. To ćete razumeti malo kasnije. Ipak nosi ovaj gore navedeni naslov, jer sam zamišljala, vozeći se kroz Provansu i gledajući kuće sa spuštenim žaluzinama u praznim selima, kako ispod tih žaluzina Provansa sanja devojke u krinolinama koje plešu poput vrtećih derviša.
Moja nasmejana saputnica je u prvom kafeu gde smo stali zatražila toplu čokoladu.
„Toplu?“, čudili su se melanholični Francuzi. „Da, toplu!“
Mazno i kroz osmeh ponovila bi Natasja, kao da je to najnormalnija stvar na svetu: u julu u Provansi piti toplu čokoladu. Ali, s druge strane, sve sa ovim putovanjem je bilo neobično, da se ta scena, u kojoj Natasja, koja me neodoljivo podseća na Selmu Hajek, poručuje od zbunjenih konobara toplu (a ne hladnu) čokoladu, sasvim uklapa.
Vozili smo se danima po prirodi Provanse i obilazili sela koja se spuštaju niz brda, u žutim i crvenim nijansama, gradiće u kamenu koji ponosno stoje kao kakvi vitezovi, posmatrali smo livade, polja, imanja… Ali nije bilo ljudi.
Dok smo sedele na trgu, rekla sam joj: „Jednog dana, kada budem pisala priču o Provansi, zvaće se „Selma i topla čokolada“. Taj dan je došao.
Prazna sela i puna čula
Kada smo stigle u Provansu, u Aurel, Orto de Prouvenco na seminar aromaterapije čuvenog dr Maltea Hozzela, od uzbuđenja, bajkovitosti događaja, polja lavande, starih kuća po obroncima, ništa nisam zapamtila. Iskreno vam sada kažem, ne sećam se nijednog grada, skoro nijednog sela, imanja kroz koje smo prolazili. Moguće da je ona lavanda svuda oko mene učinila da se toliko opustim i zaboravim na sve, pa i na to da se setim toga da pamtim gde sam kako bih mogla nekada o tome da pričam. Od te 2018. godine ljudima govorim o tom putovanju, sve osim naziva. Nešto i razmišljam, možete to naći na internetu. Sada vas samo dva-klika dele od kompletnog turističkog vodiča Provansom.
Pre bih volela da vam pričam o tome da je vazduh od Marseja od Aurela lepljiv, mekan, topao i miriše na Mediteran. Putevi su glatki i nežni, kao da klizite po zmijskoj koži. Smenjuju se delovi zelenila i polja, zamkova i kuća. Mahom sve ima rustični izgled, jer je propisano da se gradi u tom maniru, te ništa ne odskače. Nema staklenih višespratnica, nema ogromnih kuća koje sakrivaju kamene kućerke, niti divlje gradnje. Sve je uređeno kao vez na haljini Francuskinje koja se hladi lepezom i čeka. Nešto, nekoga…
Vino, aromatično, slatko, pucketavo, lagano koje ne opija već uljuljkuje. Botanički vrtovi sa retkim biljem. Organsko crno pivo slatkog ukusa kao da grizete karamelu. Manastiri i tiho pojanje koje dopire iz njih… Sve vas omami, te više nije važno gde ste, već kako ste.
Vozili smo se danima po prirodi Provanse i obilazili sela koja se spuštaju niz brda, u žutim i crvenim nijansama, gradiće u kamenu koji ponosno stoje kao kakvi vitezovi, posmatrali smo livade, polja, imanja… Ali nije bilo ljudi. Tek negde negde, video bi se uspavani meštanin koji sedi, spuštenih ramena, opuštenih usana, sa očima nakrivljenim nadole kao da su se predale odavno nekom naređenju, koji čeka. Nešto, nekoga…
Sve vas omami u Provansi. Polja lavande, lavendina, žalfije, medicinskih biljaka. Selo kajsija u kome se prodaju najlepše kajsije na svetu i gusti prirodni sok, punog ukusa kao da ste zagrizli svežu voćku i obrisali usna rukom, nehajno, lagano. Toplo, sveže pecivo sa suvim grožđem, makom, kimom, susamom, prelivima, nadevima. Vino, aromatično, slatko, pucketavo, lagano koje ne opija već uljuljkuje. Botanički vrtovi sa retkim biljem. Organsko crno pivo slatkog ukusa kao da grizete karamelu. Manastiri i tiho pojanje koje dopire iz njih… Sve vas omami, te više nije važno gde ste, već kako ste.
Verujete li u prošle živote?
Znam da sam došla tu da se setim. U crkvici iz keltskog doba, sa planinom uspavanog zmaja ispred, u koju je kroz poseban vitraž dopirao zrak sunca i osvetljavao oltar, znala sam da sam došla da se setim. Zapravo, sada čitam, i više ne znam ni sama – da li je moguće da postoji crkvica iz keltskog doba? Jesam li toliko bila opijena da počinjem da brkam sve pojmove? Pokušavam da nađem na internetu, ali izgleda da su ipak posebna mesta sakrivena od očiju svekolikog i moćnog weba.
Neka mesta vas prosto pozovu i morate otići, morate ih naći sami. Sada ne mogu da vam dam putopis, koordinate mesta na kojima sam bila, ništa mi ne pomažu ni fotografije jer sam samouvereno samo postavila na društvene mreže, bez opisa, ali verujem da će vas jednoga dana srce odvesti na ovu stranu. Da ćete možda upisati Oshadhi kurs i obići sva ova lepa mesta. I onda ćete mi možda otkriti tajnu, gde sam ja zapravo bila, dok sam hodala tom čarobnom zemljom, usnula, u nekim sećanjima na neki davni život koji sam tu provela. Nisam pamtila jer nisam bila strankinja. Bila sam kod kuće i delom sam tamo i ostala.
