Posle dve godine pišem o Anatliji. Prvi put. Iako sam odmah mogla da pretočim u reči tu prijatnu usporenost, mirnoću, laganost i prepuštenost atmosfere koja me je iznenadila, godine koje su usledile slagale su preko tog putovanja ljude, događaje, suze i smeh i Antalija je sada isplivala kao prelepi podsetnik na jedno vreme, a ne samo putovanje.
„Hoćeš da idemo u Antaliju?“
„Hoću.“
Tako je počelo. Nataša i ja smo sedele u Monumentu, bilo je leto, spremala sam se za velike životne promene i verovala da je apsolutno sve moguće. Sve što čovek poželi i zamisli. Tako je tih dana moja uverenja pratila takva energija i zaista su mi se na svakom koraku ispunjavale želje. I dešavale stvari za koje sam do tada mislila da su nemoguće. Shodno tome, moj odgovor na sve je bio DA: Univerzum uvek kaže da, pa što ne bih i ja?
U tom trenutku, i Nataša i ja smo bile recimo, bez adekvatnog novca, bez ideje kada bismo išle i bez plana. Bio je to entuzijazam bez pokrića. Ali smo se složile da idemo i da samo treba da pronađemo karte.
Rekla sam vam već: čudo je tada baš bilo raspoloženo da se ostvaruje, pa smo vrlo brzo bile na aerodromu za Antaliju. Tog leta, sada se sećam, bila sam posebno srećna, posebno zaljubljena, posebno preplanula, posebno sa konačno dugom kosom (ili bar ja tako mogu nazvati dugu kosu), sa posebno dobrim osećajem da je sve u redu i da se kosmos o meni brine. Posebno sam bila snažna, samouverena, sigurna i potpuno prepuštena. Vođena.
Pa tako, kada smo stigli u Tursku i kada su mi rekli da mi pasoš ne važi: nisam paničila. Lagano sam pustila anđele da mi pomognu da pređem granicu. I tako je i bilo. Platila sam kaznu 75e umesto oko 150e, i mogla da nastavim putovanje.
Pa tako, kada sam u 13:20 shvatila da je moj let zapravo u 14:30 i da je bording počeo a da sam ja još kod šaltera za plaćanje kazne, a nemam pojma gde je gejt za let ili bilo šta drugo (od Nataše su me razdvojili na pasoškoj kontroli), nisam paničila. Mnogo. Našle smo se nekako, ni same ne znamo kako, i krenule da tražimo gejt. Njen let je, nekim čudom. bio u 15:30, iako smo kupile iste karte. Bar smo tako verovale. U svakom slučaju, stigla sam i na let. I našle smo se u Antaliji, opet vođene, uz peripetije, ali i osmeh.
U Antaliji ne staju na pešakom prelazu. Nama su stali. Naša domaćica i prijateljica Karmen je povikala da je to malo čudo. U Antaliji se mnoge žene zovu Jasmin. Tamo se dogovarate oko cene taksija i neće vas prevariti. Postoji i dugme skoro na svakoj banderi koje radi i koje pritisnete da vam taksi dođe na tu adresu. I stvarno dođe. Tamo taksista neće da prevari taksistu i da mu uzme vožnju, ma koliko da je sedeo na suncu i čekao mušterije.
Antalija i ja smo se zavolele. Svuda su bila neka čudesa koja su se ispunjavala, neki anđelčići su se igrali sa nama i slali nam dobre ljude, dobre poruke, dobre dane, sunce i dobro more.
U Antaliji su psi veliki ali uspavani i paženi. Na ulici ih hrane i daju im da piju vodu. Iz ruke. Na česmi. Tamo ustaju mačkama u prevozu da sede i da se smeste udobno na sedište. Dobrovoljno stoje, koliko god da traje vožnja.
Svi su tihi i mirni. I deca, ne plaču, ne viču, ne trče, ne iskaču na ulicu. Majke ih ne dozivaju, očevi ne psuju. Sede na pikniku u parkovima, porodično, igraju frizbi ili se dobacuju loptom. Cela familija je spakovana na parčetu podloške na travi: bake, mame, snaje, deca, dede, očevi, teče, tetke… Te scene su toliko idilične da sa ove distance pomislim da sam ih sanjala. Ali nisam, zaista je tako.
U Antaliji vam muškarci otvaraju vrata, ponesu kese ako treba, ustanu da sednete i pitaju vas: „Princezo, gde je vaš princ?“
Antalija i ja smo se zavolele. Svuda su bila neka čudesa koja su se ispunjavala, neki anđelčići su se igrali sa nama i slali nam dobre ljude, dobre poruke, dobre dane, sunce i dobro more. Oslobađale smo se strahova, planirale nove živote, mrmljale između zalogaja kako ćemo doći ponovo čim bude prilike, sunčale smo se u septembru i spakovale taj mir sa sobom kao amajliju.
Od Antalije je prošlo dve godine i mnogo događaja. Još verujem u čuda, u vođstvo, u igru, u anđele. Ali sada znam da čovek nije ni svemoguć ni nemoguć. Da smo na sredini i da kada letimo, treba da znamo i da se uzemljimo. Nisam više ni posebno zaljubljena, ni posebno preplanula, kosu sam odavno ošišala, nemam više posebno dobar osećaj da je sve u redu, nisam posebno snažna, samouverena, sigurna i potpuno prepuštena.
Posle svega, više sam uzemljena, cenim svaki trenutak više i lepše, hodam po zemlji i pletem misli (međ)u oblake. Valjda nam zato putovanja i služe: da se odvojimo, izmestimo, promenimo, pronađemo, vratimo, nastavimo – i kada dođe pravi trenutak, ponovo obiđemo to mesto, barem kroz sećanje, slike i reči, i setimo se: ko smo bili kada samo tako uživali.
