Autor: Senka Stojanov
Put u Portugal planiram već deset godina, a na put sam krenula kada sam prestala da planiram. On me je najzad izabrao i učinio da mi se putevi otvore...
Čudom, par znakova pored puta i već sam "poletela". Po mojoj proceni to je bila "nemoguća misija", a zapravo nikad lakše i brže nisam prepakovala još "vruće" kofere sa letovanja iz Turske i već sam bila na koloseku novog izazova, menjajući u letu vremensku zonu i upijajući puls svakog od tri aerodroma koliko sam ukupno promenila.
Prva asocijacija na Portugal pre nego što sam kročila na vrelo tlo ove zemlje je bila potpuno drugačija od impresija koje sam stekla dok sam u njoj boravila. Zašto me je Portugal asocirao na dinamiku i brz život nisam sasvim sigurna, ali je upravo suprotno. Grad u kome kazaljka na satu uspori kretanje i sve postaje maglovito i opušteno kao davno sećanje. Dovoljno je da izaberete bilo koji od restorana na obali okeana, poručite Porto i negde između prvog dodira Porta sa nepcima i prvog gutljaja, vreme se usporava, a čula postaju intenzivnija. Spremnost za potpunu predaju ovozemaljskim užicima se ubrzava, upravo suprotno vremenu. Zona komfora iz koje iskoračite izlaskom sa tla Srbije, zapravo je jedini "prtljag" koji vam je potreban.
Prvo odredište i baza nakon sletanja u Faro je bila u pokrajini Algarve i čuvenom letovalištu Albufeira. Malo ribarsko mesto, gotovo po tradiciji postaje divno letovalište sa nestvarnim plažama. Ribarska mesta sasvim sigurno nose tajnu iskonske lepote i prirode netaknute vremenom.
Kao i svaki turista, napravila sam plan u želji da budem što bolje organizovana. Nisam odmah shvatila osmeh mojih domaćina, kojima sam predočila svoje želje. Ali, zaista je tačna izreka "pravi planove da ti se nebo smeje". U Portugalu se ne planira. To ne znači da ništa ne ide po planu, sve se dešava savršeno, a to shvatite kada prođe neko vreme.
Fasade Lisabona privlače kao magnet svojim bojama, oronulošću i dopola otpalim pločicama azuleja. Stare i nove fasade se viteški bore.
Posle beogradskog stampedo tempa zaista je potrebno neko vreme da se priviknete da žurbe nema. Ako nastavite suprotno portugalskom ritmu, susrešće vas zbunjen pogled nekog od prolaznika i upitno podignute obrve. Calma (polako) je prva reč koju nauči svaki turista. Nema žurbe, sve je opušteno, a u suprotnom se ozbiljno pitaju da li je sa vama sve u redu. Dakle, naučila sam prvu reč, još samo da počnem uspešno da je primenjujem i usporim disanje, a posle ću valjda uspeti da usporim i korak. Albufeira, Faro, Lagos, Loule... su turistička mesta koja se utrkuju lepotom plaža i zadivljujućim pečatom koji je priroda ostavila.
Na kraj sveta
Jaka želja da što pre stignem na tzv. "kraj sveta", Cabo de São Vicente ispomerala je okolnosti i to je bila moja prva destinacija. Najjugozapadnija tačka Evrope i žargonski naziv "kraj sveta" učinili su da pomislim da je nemoguće da vidim nešto impozantnije od samog naziva i svetionika, ali...
Sunčan dan, za očekivati je opušteno putovanje kolima od sat i po vremena do Cabo de São Vicente u Sangresu. Ali, mi ipak pravimo odstupanje od "calma" pravila i užurbano krećemo. Vremenske prilike u Portugalu se promene u jednom treptaju, pa bi između dva treptaja bilo dobro stići bar do čuvenog svetionika. Napravili smo pauzu tek da popijemo kafu i na kratko uživamo posmatrajući prolaznike u centru Lagosa.
Stižemo, tu je kraj, nema dalje. Mobilni pretplatnik više nije dostupan, kako i dolikuje kad se stigne na "kraj". Oduvek sam tako i zamišljala kraj nekog puta, ali ga nikada nisam videla. Kraj kopna i početak nepreglednog vodenog prostranstva. Atlantik, koji ne miruje ni kada je sunčan dan. Zvuk talasa u naletima na stene pokazuje svoju dominaciju.
Svetionik, prodavnica suvenira i bar kafe na samom kraju. To je sve. Ništa ne nedostaje. Sve vrvi od turista koji žele da ovekoveče trenutak i kupe sertifikat koji će ih podsećati da su u jednom vremenskom trenu dotakli stenu na "kraju sveta". Svaki damar igra i osećaj prati energiju mesta, a emocije koje se prepliću su strahopoštovanje, sreća i osećaj slobode.
I zaista, kada se kaže "s tobom bih i na kraj sveta", to ima smisla, jer baš sa tom osobom biste se uputili na ovo putovanje. Tako blizu, a tako daleko od civilizacije. Sve jači vetar opominje da je vreme da se krene. Upila sam sve što je u dušu moglo da stane. U nekom drugom vremenu, na drugom mestu možda ću otvoriti odaje duše gde su smeštena sećanja, da se nadišem mirisa prostranstva i slobode, ako se dogodi da izgubim dah. Osvrt preko ramena, umršena kosa, šešir turistkinje koji je vetar bez pitanja poklonio okeanu. Seta i radost izmešani u neko novo osećanje i želja da me put ponovo nanese u ovaj kraj sveta, gde sve prestaje i sve počinje da postoji.
Zavodljivi Lisabon
Poslednji dan septembra je bio idealan za put u Lisabon. Više od tri sata vožnje i mali predah u lokalnoj kafani koja odaje utisak da ste u nekom najruralnijem području, zemlje zaboravljene od sveta. Niko ne mari što izgledamo drugačije i pričamo na nekom čudnom jeziku, sve je beskrajno opušteno. Savršen ukus kafe, neusklađen sa neuglednom kafanom i nastavak puta.
Sve je zavodljivo u Lisabonu, čak i vetar koji dojuriša sa Atlantika, uspori kada uđe u grad i liči na gospodina koji ima prefinjene manire, nemirnog ali otvorenog srca.
Gužva, nepregledne kolone, sitna kiša počinje da pada, a mi se preko reke Težo vozimo najdužim mostom u Evropi - Vasko de Gama. Magla koja je postajala sve gušća, činila je da most deluje pomalo sablasno, ali i veličanstveno. Vetar je duvao sve jače, i ljubomorno budio reku, koja je tek usnula divan san. Moja osećanja su uzburkana kao reka Težo pred ulazak u jedan od najstarijih gradova na svetu. Bom dia Lisboa!
Lisabon se baškari na sedam brežuljaka, potpuno opušteno u svoj svojoj raskoši. Kao da ne zna da je kobni zemljotres 1755. godine, praćen cunamijem i bolestima, u poslednjem trenu odlučio da bude milostiv i ostavi bar trag po kome će kraljev ministar markiz de Pombala moći da ga vaskrsne.
Fasade Lisabona privlače kao magnet svojim bojama, oronulošću i dopola otpalim pločicama azuleja. Stare i nove fasade se viteški bore. Stare i načete zubom vremena u dahu pričaju priču, boreći se da je vetar ne otme i odnese Atlantiku u zaborav. Nove kitnjaste, svesne da vreme radi za njih, bojama privlače svačije oko. Priče novih fasada su još neispričane, nenapisane, traže vreme, strpljenje, još puno vetra sa Atlantika koji će neminovno učiniti da jednom i one progovore i ispričaju svoje priče.
Miris Pastéis de Belém-a nas vodi u čuvenu istoimenu poslastičarnicu. Mešavina jaja, vanile i cimeta, prvi put napravljena među zidinama manastira Sv. Žeronima u 18. veku. Sv. Žeronimo je zatvoren kao i svi ostali manastiri kada su monasi izdali kralja Špancima i proterani u izgnanstvo.
Veličanstveni Torre de Belem
Torre de Belem, kula na reci Težo, usamljena, ćudljiva, kao satkana od čipke, okreće glavu od turista ne želeći da deli svoju priču.
Izgrađena kao odbrana grada od reke Težo, vrlo brzo je postala utvrđenje Španaca koji su od nje napravili zatvor. Kao uvređena dvorska dama, okreće glavu pred istorijom i dalje nastavlja da živi u svetu imaginacije. Avenija Liberdade podseća na damu u maloj crnoj haljini. Svedena, odaje prefinjenost i istančan ukus, bez suvišnih detalja, a opet osećaj punoće udišete na svakom koraku.
Sve je zavodljivo u Lisabonu, čak i vetar koji dojuriša sa Atlantika, uspori kada uđe u grad i liči na gospodina koji ima prefinjene manire, nemirnog ali otvorenog srca. Avenija Liberdade - dama u maloj crnoj haljini i vetar - gospodin sa manirima, izviru iz svake fasade, od popločanih ulica, obližnjih hotela i restorana.
Bairro Alto je boemska četvrt u kojoj smo odlučili da osetimo noć u Lisabonu. Fado ("sudbina") se spušta kao magla na turiste koji se mimoilaze i traže restoran koji će ih zauvek podsećati na noć u Lisabonu. Svi čeznu da probaju Porto i čuveni bakalar, dok ih glas fado pevačice miluje kao vetar sa Atlantika.
I eto nas, u restoranu lepljivom od sećanja. Stojimo za šankom i prepuštamo se. Fado zvuci nas vode u lavirinte sećanja, bude saudade ("čežnju") u potrazi za rastavljenim ljubavnicima. Tragamo za sobom, izvijamo se od nemira, pijemo Porto sa ukusom suza nesretnih ljubavnika koji se tajno sastaju samo u glasu fado pevačice. Sve strasnije i glasnije zvuci nas šamaraju, a ljubavnici su ponovo otrgnuti iz zagrljaja, da se jednom opet traže i pronađu samo u glasu fado pevačice. To im je usud, zauvek.
I dok sakupljamo delove svojih sećanja, iz daljine se čuje neki novi glas i talasi melanholije putuju do novih srca. Negde među Remarkovim stranicama, u strmim ulicama, na obali Atlantika, ispisane su sudbine. Pišu se i dalje, lepše ili drugačije, šapnuće nam jednom vetar sa Atlantika.
Lisabon, prestonica Portugala, grad gde se ljudi smeju iskreno, pevaju tužno i pričaju glasno.
Adeus ("zbogom") Lisboa, srešćemo se opet.
