Autor: Jelena Drekić
Kada ste poslednji put pročitali ponovo neku knjigu iz detinjstva? Kada ste poslednji put vodili neki bezbrižan razgovor? Kada ste se poslednji put zabavljali? Kada ste se nasmejali iz srca osmehom kojim odzvanja sve oko vas?
Slušate li ponekad delove razgovora ljudi oko sebe? Onih sa kojima se samo mimoiđete, ili onih čiji samo poneki deo reči uhvatite u prolazu? Ti ljudi, verovali ili ne, izgovaraju svojoj deci: „Ako budeš dobra, kupiću ti nešto“. I sa tim uslovom koji smo i mi slušali kada smo bili deca, nekako nastavljamo da živimo, bez obzira na to kog smo pola. Ako budem dobra, zaslužiću ljubav, pažnju, poštovanje...
Skoro da nam postaje obaveza da ispunjavamo očekivanja koja sami sebi namećemo ili koja nam drugi nameću kako bismo bili dovoljno dobri sebi ili nekom drugom.
Možemo sami sebi udovoljiti, pri tom ne mislim na sebičnost, već na darivanje, ono kojem nas niko nije učio i ono zbog kojeg zaobilazimo sve griže savesti i pravila ponašanja.
Dok za sobom zatvaramo jednu godinu prepunu izazova, godinu u kojoj smo doticali sve svoje granice, pomerajući ih izvan svih prostora, vreme je da postavimo nova pravila za zadovoljstvo.
Možemo sami sebi udovoljiti, pri tom ne mislim na sebičnost, već na darivanje, ono kojem nas niko nije učio i ono zbog kojeg zaobilazimo sve griže savesti i pravila ponašanja.
Možemo naučiti da budemo dobri sami prema sebi, da udovoljimo sebi čitajući „Malog Princa“ ponovo, da prošetamo novi kišobran dok kiša ili sneg napolju padaju sve jače, da nam ne bude teško da odradimo novi trening ili da pojedemo još jednu dodatnu krofnu, ako nas to raduje. Da se smejemo sa decom ili prijateljicama, da pravimo smešne selfije, da biramo vesele boje i desene. Da biramo radost, umesto brige, nežnost umesto uslovljenosti.
Izbor je u svima nama... I svuda oko nas!
Foto: Clima kišobrani
