Autor: Ana Jovanović, aromaterapeut i joga učitelj/instruktor, Instagram: ana.in.sahaja
Najviše volim jesenju zoru. Kada se mešaju toplina leta i sveži dah zime koja se najavljuje. Volim kada me zora probudi i pozove u svoju tišinu. Tada odaberem matičnjak. Jer on miriše po ovom tihovanju. Potpunom smiraju i tihovanju sveta.
Tu su sve misli potpuno nepotrebne. Tada su sve reči i nedovoljne i suvišne. Mesečeva svetlost je potpuno sveta.
I obrisi stvari koje osvetljava, klanjaju joj se svojom nepomičnošću.
I dah mi postaje potpuno lak i nečujan jer ne želi da remeti nepokretnost i ćutanje večnosti.
Telo se otvori u položaju lotosa i pušta da sve ovo curi u njega. I ono se potpuno izliva u sve. U ovoj izmešanosti cveta radost. Sveprožimajuća, a mirna. Kao miris matičnjaka.
Ovde nema nijednog početka niti kraja. Sve što je ikada bilo važno, potpuno je bledo. I sve moje želje su tada samo jedna. Želja da se poklonim.
A nijedan način nije dostojan. I samo mogu da sedim potpuno mirno, zadivljena. Poput matičnjaka namirisanog spokojem.
‘U mirnoj tački sveta što se vrti. Ni plotno ni besplotno.
Niti od niti prema; u mirnoj tački, tu je ples.
No ni zastoj ni kretanje. I ne zovi to stalnošću,
Prošlo i buduće na okupu. Niti pokret od niti prema,
Ni uspon ni pad.
Da nema te tačke, mirne tačke,
Ne bi bilo plesa, a tu je samo ples.‘
T. S. Eliot
Foto: Pexels, Shutterstock
